'Бескрајни страхови': Деца у Ирану ће дуго осећати последице рата

Рат је сада у његовој глави. Трза се на лупање врата и звецкање прибора за јело.

Прекид ватре то не мења.

„Пре рата нисам имао никакав стрес", каже Али.

„Али сада, мој мозак лоше реагује и на најмањи звук."

Иако има само 15 година, Али (није му право име), разуме како се страх, изазван звуковима америчких и израелских ваздушних напада на Иран, увлачи у његов ум и не слаби.

На сваки гласан звук се трза.

„Звук експлозија, ударни таласи и бука борбених авиона који надлећу град могу да имају веома озбиљан утицај", каже.

Више од 20 одсто становника Ирана су млађи од 14 година, што је приближно 20,4 милиона деце.

Оно што Али и многа друга деца проживљавају, психолози називају стање повишене напетости, што може да буде рани знак посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Али посматра реакције његових родитеља на оно што се дешава.

Тражи познати осећај сигурности породичног дома, али га не налази.

Отац му је остао без посла због рата, а мајка је стално престрашена.

„Моја мајка је стално код куће и кад год борбени авиони прелете изнад нас, уплаши се и потресе, показује јасне знакове анксиозности и страха.

„А и ја се много бојим", каже он.

„Немам контакт са пријатељима. Требало би да могу да учим, да радим и да у будућности постанем самосталан.

„Не би требало да стално бринем о политици, да живим у стресу, да размишљам о бомбама које падају... и да имам бескрајне страхове".

Свет деце се смањио.

Због затворених школа, сталне претње нападима америчких и израелских авиона, све до успостављања примирја, и милиције режима које патролирају улицама, иранске породице су практично затворене у њиховим домовима.

Не преостаје им ништа осим да чекају и надају се да ће се примирје одржати.

Рат уноси страх у животе младих широм Блиског истока - од Ирана до Израела, Персијског залива и Либана.

Уз помоћ поузданих извора на терену, ББЦ је успео да прикупи сведочења родитеља и оних који покушавају да помогну деци да се носе са траумама рата.

Нека имена су промењена ради њихове безбедности.

У центру за људска права у Техерану, Ајша (није јој право име), телефоном саветује узнемирену мајку.

„Покушајте да урадите оно што сам вам поменула како бисте за њега створили мирније окружење", каже она.

„Ако је могуће, играјте се са њим и нека буде нечим заокупљеним.

„А ако ни тада не буде боље, доведите га поново у центар".

Ајша каже да центар прима бројне позиве и да долазе многи забринути родитељи.

„Има много деце која имају поремећај сна, ноћне море, смањену концентрацију, па чак и агресивно понашање.

„Када се толико борите да одгајите дете, а онда то дете буде убијено, било у протестима или у рату као што је овај, верујем да ниједан родитељ не би желео да се уопште родило."

У рату је до 20. априла погинуло 3.636 људи, од којих је најмање 254 деце, подаци су новинске агенције Активиста за људска права у Ирану (ХРАНА), чије је седиште у Сједињеним Америчким Државама (САД), која прикупља податке из целог Ирана.

Десетине хиљада људи су рањене.

Истовремено, ирански режим покушава да пошаље децу на прву линију.

Влада је позвала родитеље да дозволе њиховој деци да се придруже добровољачкој милицији Басиџу, кључном стубу државног апарата, да помогну у обезбеђивању контролних пунктова.

У телевизијском обраћању, представник режима је позвао родитеље да „узму децу за руку и изађу на улицу".

Рекао је да је рат својеврстан испит мушкости за дечаке.

„Желите ли да ваш син постане мушкарац?

„Дозволите му да се осети као херој на бојном пољу, да командује битком.

„Мајке, очеви, шаљите вашу децу ноћу на барикаде.

„Та деца ће постати мушкарци."

Тај позив на оружје одвео је 11-годишњег Али Резу Џафарија у смрт.

Погинуо је у нападу дроном 29. марта док је са оцем био на дужности на контролном пункту у Техерану.

Локалне новине су пренеле изјаву његове мајке Садаф Монфаред да јој је дечак рекао да би „волео да постане мученик".

Међународна организација за заштиту људских права Амнести интернешенел оптужује иранске власти да регрутовањем деце за војну службу „грубо газе права деце и чине тешко кршење међународног хуманитарног права што може да се сматра ратним злочином".

Регрутовање деце млађе од 15 година дозвољено је иранским законима о безбедности, што је у супротности са међународним правом.

Становница Техерана, коју зовемо Нур, има сина у раним тинејџерским годинама и одлучна је да га држи подаље од војске.

„Дете од 12 година никада не може да доноси исправне одлуке.

„Они заправо не разумеју шта се дешава.

„На пример, могу да помисле да је то нека врста игре.

„Када им се да оружје и каже им се да иду у рат, замишљају да играју видео-игрицу...

„Када дете крене тим путем, нема повратка."

Када је рат почео 28. фебруара, Нур је одвела сина из Техерана.

Он јој је једино дете.

„Никада, никада не бих дозволила да се мој син укључи у рат.

„Зашто се деца искоришћавају?

„Када су борбе почеле пре отприлике месец дана, прво што сам урадила било је да напустим град, јер сам била под стресом и забринута да би мој син могао да изађе на улицу и да му се нешто догоди, а камоли да му дозволим да оде у рат."

За сада, постоји нада да ће преговори САД-а и Ирана у Пакистану успети да обезбеде трајно примирје.

Али чак и ако се оно постигне, последице које су насиље бомбардовања, милитаризација детињства и губитак осећаја сигурности оставили на младим телима и умовима, трајаће још дуго.

Додатно извештавање: Алис Дојар

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk