Trejsi Emin o siromašnom poreklu, seksu i umetnosti: Četiri decenije burne karijere

Pre samo nekoliko godina, Trejsi Emin, jedna od najcenjenijih britanskih umetnica, nije mislila da će biti živa danas.

„Ne svađajte se na mojoj sahrani", piše na jednoj od njenih slika, ogromnom platnu izlepljenom rečima, naslonjenom na zid u njenom novoizgrađenom umetničkom studiju, ispunjenom crtežima i platnima poprskanih farbom.

Ali prošla godina joj je donela dobre vesti – dobila je četvorogodišnji „prestanak svih opasnosti", posle krupnog operativnog zahvata zbog dijagnoze invazivnog raka bešike iz 2020. godine.

Prostor koji je odabrala za umetnički studio je ogroman i prozračan, nadovezujući se na njen dom iz snova u obalskom gradu Margejt, u kom je odrasla.

Nakon više decenija života u Londonu, gde je ostvarila veliki uspeh uz grupu poznatu kao Mladi britanski umetnici, odlučila je da se vrati u rodni grad – gde „spira" sećanja na nesrećno detinjstvo i stvara nova.

Njen studio je san svakog umetnika, a opet put Trejsi Emin do ove tačke nije bio tako gladak kao boja koju koristi za slikanje.

Kad se prvi put pojavila kao umetnica krajem devedesetih, njeno ključno delo „Moj krevet" izazvalo je oprečne reakcije, kad je prvi put izloženo u londonskoj galeriji Tejt.

Instalacija se sastojala od Emininog nenameštenog kreveta okruženog praznim flašama, isflekanim donjim vešom, kondomima, paklicama cigareta i drugim dnevnim otpadom.

„Ljudi su smatrali da stvaram veoma narcisoidna dela, veoma samozadovoljna i veoma tašta, zato što su uvek o meni, meni, i samo meni", kaže Emin govoreći o svojim ranim radovima.

„Ali sada su se vremena promenila."

Dvadeset pet godina posle nominacije za prestižnu Tarnerovu nagradu, koja je skrenula pažnju šire publike na nju, ova umetnica veruje da postoji razumevanje oko toga zašto njena umetnost izaziva tolike reakcije – ona pokreće rasprave koje su konačno počele da se vode danas, kaže ona.

„Ljudi su shvatili da je stvaranje dela o silovanju, abortusu i tinejdžerskom seksu veoma važno, zato što o tim pitanjima mora da se govori", kaže Emin.

Ona veruje da su teme kojima se bave njena umetnička dela posebno relevantna imajući u vidu međunarodnu raspravu o silovanju koju je pokrenula Žizel Peliko i suđenje za masovno silovanje u Francuskoj 2024. godine, baš kao i politizacija abortusa u SAD i prijavljivanje rodno zasnovanog nasilja širom sveta.

Uz oca tursko-kiparskog porekla i majku Engleskinju iz radničke klase, Emin je imala detinjstvo obeleženo burnim previranjima.

Njen otac često nije bio kod kuće, a odgojila ju je samohrana majka, zajedno sa njenim bratom.

„To što je moj otac bio Kipranin imalo je ogroman uticaj na mene, ali on zapravo nije bio baš oličenje Turčina", kaže Emin.

„Deda mog oca bio je poreklom iz Sudana. Iz Nubije. I bio je rob u Otomanskom carstvu. Stekao je slobodu na Kipru i oni su postali poznati kao crni Turci."

Kad je otac Trejsi Emin stigao u Veliku Britaniju, našao je mnogo grčko-kiparskih prijatelja u Margejtu, a oni su ga ubedili da se preseli tamo zato što je „baš kao na Mediteranu".

„Moj tata je došao u Margejt, otvorio hotel i tako smo završili ovde, preko grčko-kiparske zajednice", priseća se umetnica.

Porodica je živela u hotelu njenog oca, ali su bili prisiljeni da se presele kad je posao propao, a njen otac nestao.

„Odrastala sam viđajući oca samo s vremena na vreme.

„Bilo je to nešto što sam naprosto prihvatila i naučila da živim s tim, znate, potekavši iz veoma disfunkcionalne, rasturene porodice."

„Imala sam veoma siromašno poreklo.

„Dakle, kad potičete iz veoma radničkog okruženja ili govorite onako kako ja govorim, ne očekuje se od vas da uspete", kaže Emin.

Na kraju je umetnica uspela da prebrodi jasno definisane klasne razlike u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Ona kaže da se zastupljenost žena i crnaca u umetničkom svetu možda sada popravila, ali „ima vrlo malo ljudi iz radničke klase, zato što, da bi se stiglo do tog nivoa, morate da budete obrazovani, morate da imate podršku porodice... nažalost, gotovo je nemoguće upisati se u umetničku školu, na univerzitet ili na koledž ako ste siromašnog porekla."

„Ako ću pričati priču o ženi koja je uspešna, onda ću pričati priču o tome kako je kad vam ljudi stalno govore ne", kaže Emin.

Ali ona kaže: „Vi ih ne slušate. Samo radite ono što morate da radite i što želite da radite."

Ova rešenost izgleda da je karakteristika koja definiše Trejsi Emin.

To ju je i navelo da sledi karijeru u umetnosti uprkos traumi koju je preživela kao dete, nakon što je bila silovana sa 13 godina.

Nakon toga, kaže ona, „imala sam seks sa muškarcima koji su imali 25, 22 godine."

„Znate, nije to bila 'vatačina iza autobuskog stajališta. Nije da me je neko pipkao za grudi ili tako nešto. Imala sam pravi pravcati seks sa 13 godina."

Nakon ovih traumatizujućih iskustava, Emin je počela da sledi svoju strast dok su je dvoje ljudi sve vreme bodrili.

„Dok sam išla u školu, nastavnici likovnog su imali običaj da kažu: 'Pustite je samo da sedi za stolom i stvara'. I to mi je na kraju ostalo usađeno u mozak", kaže ona.

„Pre toga su mi svi samo govorili koliko sam loša – loša sam zato što pušim, loša zato što kasnim u školu, loša zato što kradem po samoposlugama, loša zbog bilo čega. Niko mi nije govorio da sam dobra u bilo čemu", priseća se ona.

„I odjednom su počeli da mi govore da sam dobra u umetnosti i to mi je ostalo", kaže ona dok govori o nastavnicima likovnog koji su je podržavali.

Ali Emin se brine da umetnost više nije prioritet u školama i da su britanske političke partije zaboravile koliko je ova oblast tokom istorije bila važna za ovu zemlju.

„Svaki put kad dođe do recesije, umetnost i kreativnost je ono što vrate Britaniju na noge, bilo da je to Kul Britanija, šezdesete, šta god. I činjenica da vlade nisu shvatile koliko je umetnost važna za ovu zemlju je tragična", kaže ona.

Iako Emin želi da druge mlade nade iz manjinskih i neprivilegovanih grupa dobiju slične prilike kao što je ona dobila, priznaje da je njeno putovanje bilo atipično.

Pošto je pobegla iz Margejta sa 15 godina, zatekla se u skvotu u Voren Stritu okružena mladim kreativcima koji su studirali u Central Sent Martinsu i na Kraljevskom koledžu umetnosti.

Seća se kako se osvrnula oko sebe i pomislila: „Zašto ja to ne bih mogla?"

Nakon toga je stekla stipendiju Kraljevske akademije, gde je počela da gradi ime.

Devedesetih je bila etiketirana kao 'nemoguće dete' koja se isticalo među njenim vršnjacima u svetu umetnosti i iako ju je to učinilo prepoznatljivom, kaže da je i omelo njen dalji razvoj.

„Odbilo je mnoge ljude. Samo bi prevrnuli očima i pomislili: 'Zašto bi muzej dozvolio izložbu jednom divljem detetu?'", kaže ona.

Decenijama kasnije, mnogo toga se promenilo u njenoj karijeri.

Godine 2011, postala je jedna od prvih profesorki na Kraljevskoj akademiji umetnosti, a prošle godine je proglašena damom – što je titula u britanskom sistemu odlikovanja koja se dodeljuje ženama za davanje značajnog doprinosa u njihovom polju delovanja.

Iznad svih ovih priznanja, međutim, Trejsi Emin je najviše ponosna na 90.000 posetilaca njene najnovije izložbe, Sledila sam te do kraja.

Na londonskoj izložbi, umetnica je imala jednu instalaciju koja je prikazala njenu pulsirajuću stomu.

Kao i uvek, ona želi da pokrene razgovor – ovaj put, o smrtonosnom kanceru koji je postao njena dijagnoza.

„Kad sam mislila da ću umreti, pomislila sam: 'Ne želim da ostanem upamćena samo kao mediokritetska umetnica iz devedesetih. Moram da uradim nešto. Moram da postanem bolja", kaže ona.

I tako je u obalskom gradiću iz kog je nekada pobegla otvorila školu za obučavanje sledeće generacije umetnika.

„Ima deset slobodnih mesta u umetničkoj rezidenciji Trejsi Emin. I ima nešto malo stipendija od studija, tako da ljudi mogu da dobiju besplatan studio i malo pomoći... i to je sve veoma uspešno", kaže ona.

„Zaista je simpatično. Mesto je predivno."

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk