Филм: ЕО - Магарац и остале животињске филмске звезде

У чувеном есеју из 2009. године, утицајни аутор Џон Бергер је написао да су капиталистичка друштва призоре животиња претворили у робу и свели их на слике невиности.

У нашим редовним животима, написао је он, животиње су сведене или на породичне кругове или им је додељена улога у спетаклу - завршиле су као кућни љубимци или становници зоолошких вртова.

ЕО, најновији филм пољског редитеља Јиржија Сколимовског потиче из историјски упадљивих, неприродних и акцијом набијених представа животиња у филмовима, од раних лудорија као што је филм Бут де Зан краде слона (Bout de Zan Vole un Elephant) из 1913, у којем једно дете краде слона из циркуса, па све до филма Неустрашиви Фаган (Fearless Fagan) из 1952, у којем регрут у касарну доводи свог кућног љубимца лава.

У свом ненаметљивом, али емоционално разорном новом филму, Сколимовски, редитељ филма Одлазак из 1967, ствара суптилно грађен опис животињског искуства.

Са дугим кадровима који се задржавају на замишљеним и сетним очима магарца ЕО-а и план-контраплан техником којом се прати његов поглед, филм представља жесток и неодољив призор света виђеног кроз поглед и искуство једног магарца.

ЕО почиње тако што циркус одлази у банкрот.

Његове животиње се укрцавају у камионе док се око њих окупља гласна гомила бораца за животињска права.

Од тог тренутка, магарац ЕО пролази кроз различите руке: илегалних трговаца коњским месом, одгајивача лисица, бившег свештеника приправника (Лоренцо Зурзоло) који му открива да је већ јео саламу „направљену од магарећег меса".

У ретким тренуцима када ЕО кратко време проводи на слободи, он се упушта у кас, надајући се да ће успети да се врати кући својој страсној дресерки Касандри (Сандра Држималска).

„Људске приче сам третирао као мање битне", каже Сколимовски за ББЦ Културу.

„Практично сам их свео на вињете. Причице које сам испричао о људима нису нимало узбудљиве - то су типично људске ситуације у којим глумци испољавају типично људско понашање и расположење: љутњу, љубав, потребу за осветом.

„Гледаоцима сам пружио минимум информација да би могли да читају између редова.

„За мене је магарац - његове реакције, коментари који се могу видети у тим крупним, меланхоличним очима - најважнији елемент целог филма".

Током последње деценије филмаџије су - нарочито у документарним филмовима - помериле пажњу са човека и у први план поставиле животињске приче и њихов угао гледања.

Кеди (2016) и Стреј (2020) прате мачке и псе скитнице док луњају улицама Истанбула покушавајући да се изборе за простор за себе у хаотичној метрополи.

Rabbit a la Berlin Бартека Конопке из 2009. године је хваљен због новог погледа на пад Берлинског зида из перспективе зечева који су мирно и скоро без додира са људима живели у зони између Западне и Источне Немачке.

Bestiarie Дениса Котеа из 2012. прати однос заточених животиња и људског погледа, док се Живот краве (Bovines ou la Vraie des Vaches) из 2011. бави интимним животом стоке.

Неми документарни филм Виктора Косаковског Гунда (2021), смештен је у стају и прати мајку свињу.

Британска редитељка Андреа Арнолд у свом дебитантском дугометражном филму Крава (2021) „показује животност оних животиња које нису људи", рекла је она за вебсајт Волчр.

„Наш однос према милионима не-људских живота које искоришћавамо је у највећем делу и прича о нашем опстанку. Краву сам направила да укажем на тај аспект", написала је она у Гардијану.

Ова новооткривена заинтересованост за животињску перспективу постепено проналази свој пут и ка фикцији.

Бели Бог (2014) подрива типичан наратив о нападу животиња у филмовима попут Хичкокових Птица (1963) или Планете мајмуна (1968), приказујући побуну животиња из угла пса из кафилерије.

Италијански редитељ Пјетро Марсело је направио псеудо документарац Дивни и изгубљени (2015) о лутки на концу Пулсинели, коју делом приповеда бизон којег води у склониште.

Назив филма Свиња (2021) Мајкла Сарноског са Николасом Кејџом у главној улози, односи се на крмачу која тражи тартуфе, а ове године смо у филму Мартина Мекдоне Духови острва (The Banshees of Inisherin), номинованом и за Оскара, могли да видимо и једну улогу магарице Џени која показује емотивне прелазе вредне овација.

У прошлости, глумци животиње су углавном имали улогу у сентименталним дечијим филмовима попут Леси се враћа кући (1943) или Бејб (1995).

Премиса филма ЕО - магарац који мења своје власнике - преузета је из филма Балтазар (1966) Робера Бресона, али у том филму животиња има секундарни значај у односу на људску причу што је само помагало којим се растерећују поступци централних ликова приче.

Сама инспирисана Идиотом Фјодора Достојевског, Бресонова парабола се фокусира на човека који је оличење хришћанских идеала, неспособног да преживи поквареност модерног света.

За разлику од тога, ЕО се бави савременим еколошким бригама, каже Сколимовски.

„Овај филм је настао из љубави према животињама и љубави према природи", каже он.

„Самим тим, покушали смо да ту љубав изразимо на сваки могући начин, не само лепотом амбијента и нежношћу животињских поступака, већ и покушајима да уз све то усадимо и одређену дозу хумора у причу.

„Покушали смо да то испричамо полагано, јер је порука била толико важна да смо желели да је деликатно прошверцујемо у причу".

Та порука, каже Сколимовски, тиче се и индустријских метода које се одигравају на фармама и које су етички врло упитне.

„Како уопште можемо себи да дозволимо да одлучујемо о животу и смрти других живих бића?".

Видик се мења

У еко-критичким студијама термин „антропоцентризам" - третирање човека као супериорног ентитета у универзуму - постало је кључ за дискусије које се воде по питању еколошке катастрофе.

Многи стручњаци који проучавају животиње тврде да је одбијање ових претпоставки кључно за хватање у коштац са климатском кризом, док су пораст вегетаријанизма и веганизма у последњој деценији - подстакнут већим интересовањем јавности за неетичке индустријске фармерске методе - такође повећали свест према не-људским бићима.

„Појавила се промена у јавности у начину на који размишљамо о животињама, а нарочито сисарима", каже др Анат Пик, истраживач специјализован за укрштања између филмских и студија о животињама за ББЦ Културу.

„По свему судећи осећајност животиња више није тема. Делом је за то заслужна климатска криза и разумевање да људи нису сами на овом свету, већ да су део нечега".

„Антропоморфизам" - ситуација у којој се не-људским животињама или стварима дају људске карактеристике - у срцу је, сугерише Џон Бергер, извитопереног односа који човек има са животињским светом.

Дечје књиге попут оних какве је писала Беатрикс Потер или филмови као што је Homeward Bound (1993) у којем се појављују животиње које причају, претварају их у помагала за људске проблеме и бриге.

Филму ЕО је потребно много мање антропоморфних карактеристика за његове животињске јунаке.

Током филма, када магарац побегне из уточишта за животиње и после напорног пробијања кроз поља и шуме, он забаса на мали пољски град.

„Магарац је требало да погледа кроз излог рибарнице у правцу риба, али је у одсјају видео себе и сопствени лик и почео да прави буку", каже Агата Кордос, главна дресерка у филму ЕО за ББЦ Културу.

„Била је то спонтана реакција и у филму је искоришћена. За разлику од паса које можете да дресирате да лају по команди, магарци то не раде.

„Понекада можете да помислите како сте магарца научили да се оглашава по команди, али то не функционише на тај начин - он ради шта му се прохте".

Овакви тренуци су, каже Пик, све чешћи у артхаус филмовима и то је оно чему би и мејнстрим кинематографија требало да тежи.

„Животиње ометају наратив. Уколико нису дресиране, уколико њихово понашање није предвидиво, оне у филм уносе све оно што филмску уметност чини дивном - спонтаност, непредвидивост, покрет, динамику и животност.

„Ако редитељ одлучи да допусти такве ствари, онда смо на путу да добијемо сјајан животињски филм".

Животиње у центру пажње

Животиње су од самог почетка развоја филма биле снимане камерама - прва филмска технолошка продукција је био Коњ у покрету Едварда Мајбриџа (1878).

У најранијем филму у којем се нека животиња нашла у улози глумца,

Rescued by Rover (1905), видимо храброг пса који проналази киднаповану бебу и враћа је њеној породици.

У тој улози хероја нашао се шкотски овчар Блер - ускоро ће то постати јавности добро познато име.

,„Ови наративи љубави, верности и животињских осећања се понављају кроз историју кинематографије", каже др Клер Паркинсон, ауторка књиге Популарни медији и животиње, за ББЦ.

„Ту имамо то романсирано уверавање о тесној вези између људи и животиња".

У књизи Picturing the Beast, Стив Бејкер наводи да су животиње били национални симболи у ратним филмовима.

Сетите се филма Ратни коњ (2011) у којем пратимо четвороножног хероја на фронту или филма Пас (2022), са Ченингом Тејтумом, сентименталне приче о војном псу гоничу.

У најранијим филмским данима, животиње су биле изложене слави подједнакој оној какву су имали и људски глумци, од Рин Тин Тина - немачког овчара који је наводно уловио највише гласове током прве доделе Оскара и спасио Ворнер Брадерс од банкрота, па све до коња Чудесног Рекса, враголасте кобиле која је глумила у блокбастерима у 1920-им и 1930-им годинама.

„Звезде из света животиња, а нарочито пси, у маркетингу и медијској промоцији су били третирани готово као и људске звезде", каже Паркинсон.

„У фановским магазинима оне су добијале подједнаки простор. Причало би се о томе шта је пас радио баш као да се причало о томе шта је неки човек радио, као да су пси били потпуно аутономни чиниоци".

Промене у регулацији основне животињске добробити, које је предводило Друштво америчке људскости, такође је одвратило данашње филмаџије од употребе дивљих животиња попут лавова и шимпанза на филму, као што је то некада било уобичајено.

„У Холивуду су многи студији имали сопствене зоолошке вртове у које су доводили животиње из различитих земаља. Постојали су људи који су одлазиили, хватали животиње и доводили их", објашњава Паркинсон.

Ово је било евидентно у раним пародијама као што је био филм Циркус (1928) Чарлија Чаплина или, нешто касније, озлоглашени Бонзу је време за спавање (1951) - током чијег снимања се главни глумац Роналд Реган умало угушио када је мајмун затегао његову кравату.

„Наравно, у првој половини 20. века људи су били фасцинирани афричким потконтинентом и људима и животињама који су тамо живели", каже Паркинсон.

„Тако је доста филмова из прве половине 20. века у центру своје промоције имало дивље животиње".

„Када одете у зоолошки врт можете да видите животиње које изводе различите трикове", наставља Паркинсон.

„Људи су били фасцинирани идејом да се животиње понашају као људи. У првој половини 20- века било је доста филмова у којим су се научници односили према шимпанзама као да су људи".

„Када је 1968. године уведен систем класификовања филмова, публика која се занимала за филмове са животињама се поделила, а два нова жанра су се појавила: породични филмови и еко-хорори 1970-их и 1980-их година.

Пси (1976), Дугачак викенд (1978) и Зечеви (1972) су, на пример, представљали освету природе и тако одсликавали бриге које су људи имали о штети коју су јој нанели.

Сличне бриге прате и најновији талас животињских филмова, иако је подстицај стигао из емпатије, а не страха. Пика брине да је саосећање близу краја:

„Покушавамо да помиримо наш свакодневно ужасан однос према другим животињама са нашом способношћу да саосећамо са њима и да их препознамо као личности", каже она.

„По мени, ствара се консензус по питању таквих филмова. Људи одлазе у биоскопе, гледају како се животиње муче, а затим су и задовољни зато што се због тога лоше осећају".

Паркинсон верује да никада неће заиста бити могуће пренети животињску причу на филм без неке врсте утеривања животиња у људски калуп.

„Филмови су комуникација између људи, па је зато у филмском наративу неопходно људско тумачење животињског понашања и у том спектру је на једној страни успостављање животињског понашања по људском моделу, а на другој људски наратив о животињском понашању", каже она.

„Прича мора да на неком нивоу буде хуманизована, у супротном би нам било јако тешко да је схватимо".

За Сколимовског, то је део који ову причу и чини привлачном.

Пре него што се отиснуо на путовање са ЕО пројектом, редитељ и његова супруга и копродуценткиња Ева Пијасковска су чезнули за наративним моделом који би се одмакао од класичне линеарне структуре - ,,која нам је била досадна", каже он.

„Желели смо да урадимо нешто другачије.

„Када смо бирали животињски лик који би био и главни лик у целој причи и када смо желели да причу испричамо кроз један животињски лик, покушали смо да речи усадимо онима који их немају, онима који не могу и сами да причају".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk