Kakvi su odnosi Srbije i Hrvatske i šta oružje ima sa tim

Od krvavog rata 1990-ih do danas, odnosi Srbije i Hrvatske su najblaže rečeno zategnuti, uz tek povremena otopljavanja i žmirkajući semafor, koji se kao po pravilu zaustavi na crvenom svetlu.

Tokom prethodnih godina, najviši zvaničnici dve zemlje sretali su se isključivo na multilateralnim sastancima, u organizaciji Evropske unije (EU) ili na samitima Brdo-Brioni, uz tradicionalno učešće predstavnika svih bivših jugoslovenskih republika i Kosova, čiju nezavisnost Srbija ne priznaje.

Tek ponekad odškrinuti prozor za saradnju, zbog promaje koja duva duž reke Save, vrlo brzo se zalupi.

A promaju podstiču i iz Beograda i Zagreba, uz povremene zabrane ulaska i proterivanje stranih državljana, kao što je bio slučaj tokom studentskih blokada u Srbiji.

Bura je nedavno dunula sa hrvatskog primorja.

Hrvatski predsednik Zoran Milanović otkazao je samit Brdo-Brioni čiji je domaćin trebalo da bude u maju, tvrdeći da izjave i dela srpskog predsednika Aleksandra Vučića „narušavaju međudržavne odnose i ugrožavaju mir i stabilnost" u regionu.

Vučić je odgovorio da mu na samitu nije ni mesto, a Milanoviću je poručio da „pozove drugove iz Tirane i Prištine" i održi sastanak bez predstavnika Srbije.

Uvek mi je bilo mnogo važnije da „odem i položim cvet na spomeniku žrtava u Jasenovcu (zloglasnom ustaškom logoru tokom Drugog svetskog rata)", rekao je Vučić, koji nije bio 2025. na zvaničnom obeležavanju 80. godina od oslobađanja logora, već na posebnoj ceremoniji.

„Zoran Milanović je odigrao lepi i neočekivani dupli pas sa Vučićem", opisao je potom hrvatski Jutarnji list.

Otkazivanje samita i neprijateljske poruke „nisu dobar znak" i „dodatni su indikator postojećeg, zabrinjavajućeg trenda u srpsko-hrvatskim odnosima koji traje deceniju", kaže Džejms Ker-Lindzi, britanski politički analitičar, za BBC na srpskom.

„Ovo je vrlo opipljiv pokazatelj da nešto nije u redu - jedno su problematične izjave, a drugo otkazivanje sastanka.

„Odnosi su sve lošiji, a posebno brinu sve učestalije izjave o naoružavanju sa obe strane", dodaje on.

Otkazivanje regionalnog samita na Brionima, u omiljenom odmaralištu nekadašnjeg doživotnog predsednika zajedničke države Josipa Broza Tita, usledilo je baš posle lokalnih izbora u 10 opština u Srbiji.

Vučić je iskoristio izbore da optuži Zagreb za još jedno mešanje u unutrašnje stvari Srbije, tvrdeći da je u nekim mestima u kojima se glasalo, bio veliki broj vozila sa „hrvatskim registarskim tablicama".

Građane Srbije plaše Hrvatskom, možete misliti koliki nam je interes ko je pobedio na izborima u Sevojnu (jednom od mesta gde su održani lokalni izbori), rekao je hrvatski potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović.

A neposredno uoči izbora, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije stavilo je Hrvatsku na crnu listu, preporučujući sopstvenim državljanima da idu samo u krajnjoj nuždi.

Hiljade ljudi iz Srbije ide u Hrvatsku na rad tokom letnje sezone na obali Jadrana, a nije ni mali broj onih koji to primorje biraju za odmor.

Iako je 2022, izjavio da dok je „živ neće ići u Hrvatsku na more", ipak je dve godine kasnije boravio u Dubrovniku na regionalnom samitu, na kojem je bio i predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski.

Tada mu je domaćin bio hrvatski premijer Andrej Plenković.

Vučić i Milanović, kao predsednici dve države, nikada nisu razgovorali „u četiri oka" od kada obavljaju te funkcije.

Poslednji bilateralni sastanak imali su 2013, kada je Milanović bio premijer, a Vučić prvi potpredsednik vlade.

Vučić je Zagreb posetio 2018, kada je razgovarao sa premijerom Plenkovićem i tadašnjom predsednicom Kolindom Grabar-Kitarović.

Bila je to njegova jedina zvanična bilateralna poseta Hrvatskoj kao predsednika Srbije.

Prethodno je Grabar-Kitarović 2016. posetila Srbiju, a Vučić ju je dočekao sa buketom cveća na mostu koji povezuje Bačku Palanku u Srbiji i Ilok u Hrvatskoj, tada kao premijer.

Plenković je 2023. bio u zvaničnoj poseti u Subotici, gradu na krajnjem severu Srbije, ali se nije susreo sa Vučićem.

EKG odnosa i 'lake političke mete'

Posle „užasnih 1990-ih" i rata u Jugoslaviji, kada su odnosi Hrvatske i Srbije bili najlošiji, usledio je napredak, posebno u periodu kada je Zagreb početkom druge decenije 21. veka pristupio EU, kaže Ker-Lindzi.

„Hrvatska je tada ponudila da podeli iskustvo sa Srbijom, što su mnogi videli kao znak uspostavljanja vrlo zdravih odnosa i pokazatelj da mogu da sarađuju.

„Onda je došlo do novog pogoršanja, a verujem da je jedan od glavnih razloga obeležavanje godišnjica operacije 'Oluja', što je Srbija činila komemoracijama, a Hrvatska slavljem", zaključuje on.

Vučić je prethodnih meseci, posebno od početka studentskih protesta u Srbiji zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, često optuživao Hrvatsku da „na najdirektniji način učestvuje u obojenoj revoluciji" u Srbiji.

„Nijedna zemlja nije toliko strastveno i snažno učestvovala u svemu kao Hrvatska, posebno državni vrh i SOA (Sigurnosno-obaveštajna agencija Hrvatske)", tvrdio je u martu.

Pogledajte video o 'Oluji': Povratak u Knin - Ognjenova priča

Takve optužbe Ker-Lindzi smatra „problematičnim".

„Problematično je i ako ima dokaze da se Hrvatska meša u unutrašnje stvari Srbije, poput izbora, ali i ako ih nema - a to tvrdi", dodaje.

Političari u obe zemlje često u javnim nastupima spominju susede, jer su „lake mete", smatra.

„S tim što Hrvatska ima prostor da koristi i narativ da im (mađarski premijer) Viktor Orban ili (ruski predsednik) Putin stvaraju unutrašnje probleme, a mislim da je Vučić daleko manje zabrinut po tom pitanju, jer sa Orbanom ima dobre odnose", objašnjava.

'Zveckanje oružjem' na Balkanu

Iako zvaničnici Beograda i Zagreba retko razgovaraju, daleko češče šalju poruke saopštenjima i izjavama u medijima.

One su se prethodnih godina neretko ticale naoružanja, što mnogi analitičari nazivaju 'zveckanjem oružjem'.

Među jugoslovenskim republikama Srbija ima najveću vojsku, a za njom sledi Hrvatska, kaže Arsalan Bilal, stručnjak iz Centra za politiku, mir i bezbednost Arktičkog univerziteta Norveške, za BBC na srpskom.

„Neke zemlje izvlače vojnu snagu prevashodno iz članstva u NATO-u, dok su druge, poput Srbije, van alijanse", dodaje.

„Vojni arsenal balkanskih zemalja je mešovit: sistemi iz sovjetske i jugoslovenske ere su i dalje važni, ali države su, pre svih Hrvatska i Srbija, sistematski unapredile vojne kapacitete", govori Bilal.

Ipak, naglašava, sve balkanske zemlje „po svetskim i evropskim standardima imaju ograničenu vojnu snagu".

I Srbija i Hrvatska za troškove odbrane izdvajaju više od dva odsto bruto društvenog proizvoda godišnje.

Iz Zagreba najavljuju da će premašiti tri odsto do 2030.

Srpska vojska broji više od 28.000 redovnih članova i više od 50.000 u rezervnom sastavu, dok u Hrvatskoj ima nešto manje od 17.000 ljudi u stalnom sastavu i oko 21.000 u rezervnom, prema podacima Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS) iz Nemačke.

Posle 18 godina, u Hrvatskoj je u martu 2026. vraćeno obavezno služenje vojnog roka za muškarce.

Krajem 2026. ili početkom 2027. biće uvedeno i u Srbiji, najavio je ministar odbrane Bratislav Gašić.

Pogledajte video o vraćanju obaveznog vojnog roka u Hrvatskoj

Šta su od naoružanja kupile Srbija i Hrvatska?

Hrvatska je prethodnih godina nabavljala francuske avione rafale, polovne, kako je rečeno u Zagrebu, kao i američke vojne helikoptere crni jastreb (Black Hawk), nemačke tenkove leopard 2A8 i turske bajraktar dronove.

Osim za 12 novih francuskih aviona rafal, Srbija je potpisala i ugovore o nabavci kineskog naoružanja, poput protivazdušnih sistema FK-3 i HQ-17 i dronova CH-92 i CH-95.

Hrvatska je pokrenula obuke pilota i tehničkog osoblja koje bi trebalo da upravlja rafalima, dok Srbija čeka isporuku ovih aviona u narednih nekoliko godina, kaže Bilal.

„I Srbija će sprovesti obuke, ali ostaje da se vidi da li može da uradi efikasnu integraciju i održavanje rafala u sopstvenoj vojsci, posebno zbog upotrebe ruske i kineske tehnologije.

„Razvijanje moćne avijacije sa naprednim sistemima i platformama zahteva vreme, verovatno i decenije, pa ćemo morati da sačekamo i vidimo da li će francuski avioni zaista uneti promene u srpskoj vojsci", objašnjava.

Kako Srbija i Hrvatska kupuju oružje?

Kupovina oružja nije najobičnija transakcija.

Iako ne postoje zvanični zakoni koje bi Beograd ili Zagreb prekršili nabavkom oružja, moraju da slede niz nepisanih pravila.

Da li ćete kupovinom oružja zadržati sadašnje i buduće pretnje podalje od vas?

Koje su prednosti i mane kupovine oružja?

Koja sredstva imate na raspolaganju i koja su vaša ograničenja?

Kako će se naoružanje održavati ili uvećati, ako se javi potreba?

Na ova pitanja treba imati odgovor pre potpisivanja ugovora o kupovini naoružanja, ukazuje Arsalan Bilal.

„Bez detaljnog planiranja, nijedna nabavka naoružanja neće optimalno biti pretvorena u efektivne i trajne odbrambene kapacitete.

„Države sa ograničenim budžetima za naoružanje, kao one na Balkanu, trebalo bi da posvete posebnu pažnju strateškom planiranju, jer je prostor za grešku mnogo manji", dodaje.

Važan faktor je i fizička udaljenost zemlje iz koje nabavljate oružje, kao i njena geopolitička pozicija u odnosu na vas i vaše susede.

Tu vrebaju rizici, poput prekida lanaca snabdevanja ili logističkih izazova, posebno u vremenima sukoba, kao što je sadašnji trenutak, kaže Bilal.

„Za zemlje koje nemaju izlaz na more ili one koje su okružene neprijateljskim državama, prilikom kupovine oružja nije bitno samo obaviti transakciju, već i razmišljati o dopremanju oružja, održavanju i dodatnoj kupovini u budućnosti.

„Mogućnost trećih zemalja da iskoriste geografski ili geopolitički uticaj kako bi ugrozili tu dinamiku može da dovede do ranjivosti vojske", objašnjava stručnjak.

Hrvatska oružje nabavlja samo iz savezničkih zemalja članica NATO-a, jer savez nastupa jedinstveno kada se brani.

Srbija je prethodnih godina nabavaljala oružje takođe od NATO članica, ali i iz Kine i Rusije.

Probleme takvog pristupa Arsalan Bilal deli u tri grupe: političke, logističke i one koji se tiču mogućnosti direktne vojne saradnje sa zemljama dobavljačima.

„Sa aspekta logistike - ključne dostave oružja Srbiji moraju da prođu kroz zemlje-članice NATO-a.

„Kupovinom od Kine i Rusije, Srbija može politički da zakomplikuje, čak i da ugrozi odnose sa EU i NATO.

„Sa aspekta vojne saradnje, kupovina sistema iz zemalja koje nisu NATO članice može da donese probleme u njihovom instaliranju na terenu, održavanju i obuci vojnika za upotrebu", nabraja Bilal.

Uprkos tome, diverzifikacija u nabavci oružja može da donese korist „do određene granice".

„Pruža otpornost na prekidanje lanaca snadbevanja i logističke prepreke, a donosi i političku fleksibilnost i prednost u pregovaranju i strateškom pozicioniranju", smatra istraživač Arktičkog univerziteta.

Srpsko 'ostrvo' i 'nepotrebni' vojni savez Hrvatske

Politike dveju najmnogoljudnijih država bivše Jugoslavije na polju odbrane i naoružanja umnogome kroje i njihove političke odnose.

Politikolog Ker-Lindzi ukazuje na „začarani krug trke u naoružanju", koji je na Balkanu specifičan.

„Deo problema je u tome što bilo kakav potez u odbrambenom sektoru jedne države druge zemlje tumače kao korak usmeren protiv njih", smatra Britanac.

Hrvatsko uvećanje budžeta za odbranu može da se tumači i zahtevom za veća ulaganja u vojsku članica NATO-a.

„Ali Srbija to tumači kao potez protiv nje i onda ona povećava budžet za naoružanje, pa Hrvatska dalje odgovara pitanjem - 'zašto Srbija ovo radi, mora da je usmereno protiv nas'.

„Tako i Kosovo može da protumači da će Srbija iskoristiti oružje da ga ponovo zauzme, iako to nije realno i bilo bi političko i vojno samoubistvo", dodaje Ker-Lindzi.

Tokom prethodnih godina koren burnih odnosa Zagreba i Beograda bili su i izbori saveznika u sektoru odbrane.

Hrvatska je u martu 2025. potpisala Deklaraciju o saradnji u oblasti odbrane sa Albanijom i Kosovom, na šta je Srbija ubrzo odgovorila partnerstvom sa Mađarskom.

Odluku Zagreba, Ker-Lindzi naziva „ekstremno problematičnim i nepotrebnim potezom", koji Srbija sa pravom tumači kao neprijateljski.

„Albanija i Hrvatska su već članice NATO i, ukoliko bi Srbija napala jednu od njih, automatski bi se aktivirao član 5 NATO povelje (po kojem se napad na jednu članicu smatra napadom na ceo savez).

„NATO je prisutan i na Kosovu, pa apsolutno nije bilo potrebe za bilo kakvim odvojenim partnerstvom mimo alijanse", ocenjuje politički analitičar.

Ali, greške je, kaže, pravila i Srbija - pre svega, nečinjenjem.

„Svi ovi problemi su i rezultat toga što je Srbija i dalje nespremna da vodi korisne, zrele i otvorene razgovore o članstvu u NATO-u", kaže Ker-Lindzi.

Zbog toga je danas „ostrvo", jer su svi njeni susedi, osim Bosne i Hercegovine, učlanjeni u savez.

„Jasno je da su sećanja na bombardovanje 1999. još prepreka, ali gotovo sve NATO članice su nekada ratovale međusobno ili su imale loše odnose.

„Primera ima mnogo: Severna Makedonija i Grčka, Turska i Grčka, Nemačka i Francuska ili Velika Britanija...", nabraja britanski stručnjak.

Ulaskom Srbije u NATO i EU bila bi stavljena tačka na napete odnose Zagreba i Beograda, dodaje.

„Dok se to ne desi, na Hrvatsku kao NATO i EU članicu na Zapadu neće gledati kao lošeg momka, dok Srbiju u zapadnim diplomatskim krugovima sve više, nažalost, vide kao problem", ističe.

'Nerealna mogućnost rata na Balkanu'

Uprkos sve češćem pominjanju oružja, oštrim porukama iz Zagreba i Beograda i vraćanju obaveznog vojnog roka, „ne postoji realna mogućnost rata na Balkanu", kaže Ker-Lindzi.

„Tu svi gube - Srbija nema interes da zarati sa NATO članicom, a Hrvatska, ukoliko bi započela rat sa drugom zemljom bez povoda, ostala bi sama, jer se član 5 NATO povelje tada ne bi aktivirao", dodaje.

Ali, mala verovatnoća oružanog sukoba ne znači da će se odnosi popraviti.

Jedan od ključnih preduslova bi mogao da bude zaokret u politici Beograda.

„Pozicija Srbije ima sličnosti sa putem koji sledi Turska - prihvataju da pripadaju zapadnom svetu, ali žele da istovremeno imaju dobre odnose i saradnju sa Istokom, Kinom i Rusijom", smatra Ker-Lindzi.

To u današnjem podeljenom svetu ne funkcioniše, dodaje.

„Možda u unutrašnjoj politici, ali pravi probleme u spoljnjoj - niko do kraja ne veruje ni Srbiji, ni Turskoj, jer deluje da pokušavaju da sede na svim stolicama", kaže britanski stručnjak.

Do popravljanja odnosa sa Hrvatskom, ali i opšte geopolitičke pozicije Srbije, došlo bi kada Beograd „jasno odluči u čemu vidi budućnost".

„Nadam se da će Srbija naći zajednički jezik sa EU i pohitati ka članstvu, time bi i ovi problemi bili rešeni", zaključuje Ker-Lindzi.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk