Поробљавање Африканаца 'најтежи злочин против човечности' - хоће ли бити плаћена одштета

Генерална скупштина Уједињених нација (УН) усвојила је резолуцију којом је поробљавање Африканаца током трансатлантске трговине робљем дефинисано као „најтежи злочин против човечности“.

Резолуцију је предложила Гана, а државе чланице УН, у којима је робовласништво било на снази, позване су да размотре извињење за трговину робљем и да плате одштету.

Не помиње се конкретан износ новца.

Предлог је усвојен са 123 гласа за и три против - Сједињене Америчке Државе, Израел и Аргентина.

Представници 52 земље су биле уздржани, међу којима Уједињено Краљевство (УК) и државе чланице Европске уније (ЕУ).

Неке земље, попут УК, годинама одбијају да плате одштету, тврдећи да данашње институције не могу да буду одговорне за грешке које су се давно десиле.

УК, једно од главних сила укључених у трансатлантску трговину робљем, саопштила је да признаје штету и патњу нанету милионима људи током многих деценија.

Али њен амбасадор у УН, Џејмс Каријуки, рекао је у говору у Генералној скупштини УН да је резолуција проблематична у смислу формулације и међународног права.

За разлику од резолуција Савета безбедности УН, оне које доноси Генерална скупштина заједнице народа нису правно обавезујуц́е, иако могу да утичу на став јавног мњења у свету.

Између 1500. и 1800. године у Африци је заробљено између 12 и 15 милиона људи, који су одвођени у Јужну и Северну Америку, где су као робови били изложени присилном раду.

Послати су у колоније под контролом европских земаља, као што су Шпанија, Португал, Француска и Велика Британија.

Верује се да је два милиона људи умрло на озлоглашеним бродовима за превоз робова.

Последице вековне експлоатације се осец́ају и данас.

„Нека остане забележено да смо учинили оно што је било исправно за сец́ање на милионе који су претрпели понижење трговине робљем и за оне који и даље трпе расну дискриминацију“, рекао је председник Гане Џон Махама уочи гласања.

„Усвајање ове резолуције је заштита од заборава", додао је он у Генералној скупштини УН.

Уочи гласања, подносиоци предлога резолуције, рекли су да је она пут ка излечењу и правди.

„Желимо правду за жртве и подршку за исправне циљеве попут образовања, обуку људи за стицање вештина и за задужбинарске фондове", рекао је Самуел Окудзето Аблаква, шеф дипломатије ове афричке државе, за ББЦ.

Приликом састављања текста резолуције, Гана није покушала да прикаже њен бол већим од бола других земаља, већ је једноставно сакупила историјске чињенице, додао је.

'Платите одштету, вратите културне артефакте које сте украли'

Гана, једна од држава кроз коју пролазе кључни трговачки путеви, дуго најгласније говори о одштети за ропство.

„Структуре" и „неједнакост" настале током робовласничког периода постоје и данас, сматра Аблаква.

„Чињеница да многе генерације и даље пате због искључености, а због расизма, насталог трансатлантским ропством, милиони су одвојени од њиховог континента и остављени у сиромаштву", додаје.

Резолуцијом се захтева и враћање културних артефаката у земље порекла, јер су током колонијалне ере покрадени.

„Желимо да нам се врате сви ти украдени артефакти, који су наше наслеђе, култура и имају духовни значај за нас.

„Сви ти предмети који су вековима крадени у колонијалној ери треба да буду враћени", каже шеф дипломатије Гане.

Погледајте ранији видео: Повратак кући бебинских бронзи - хоће ли и остало украдено афричко благо

Има ли примера да је нека земља платила одштету?

Да - најпознатији случај плаћања одштете или репарације тиче се Немачке.

Од 1952. године, Немачка је исплатила више од 80 милијарди долара јеврејским жртвама нацистичког режима, рачунајући и исплате Израелу.

Али до сада, ниједна земља никада није исплатила одштету за ропство потомцима поробљених Африканаца или погођених афричких, карипских и латиноамеричких земаља.

Чак и земље које су се формално извиниле за улогу у ропству, попут Холандије 2022. године, искључиле су директне финансијске одштете потомцима робова.

УМесто тога, холандска влада је основала фонд од 230 милиона долара за „друштвене иницијативе и пројекте за решавање наслеђа ропства“.

„Најважније је разумети да нико не покушава да промени прошлост, вец́ да се позабави њеним последицама у садашњости“, објашњава др Селест Мартинез, истраживачица која је специјализована за шпански колонијализам у Африци.

„Наслеђе ропства и данас траје у облику расизма и неједнакости.

„Признавање прошлости је кључно ако желимо праведнија и демократскија друштва“, каже она.

О којој суми новца је реч?

Ко треба да плати одштету за ропство Африканаца и колико тема је о којој се највише дискутује.

УН је позвала фирме, институције и породице које су држале робове да плате надокнаду.

Али у вец́ини предлога, одговорност се зауставља на нивоу владе.

Кариком, блок од 15 карипских земаља, објавио је 2013. године План од десет тачака за репаративну правду.

Било је предложено отписивање спољног дуга тих земаља до улагања у искорењивање неписмености и јавно здравље.

Десет година касније, исти блок је представио студију у којој се тврди да бивше колонизаторске земље дугују најмање 33 билиона долара групи од 15 карипских земаља.

„Држава је увек одговорна, јер је створила окружење у којем су појединци, институције и предузец́а учествовали у ропству и колонијализму“, каже Верена Шеферд, професорка на Универзитету Западне Индије и потпредседница Комисије за репарације Карикома.

Патрик Робинсон, водец́и судија Међународног суда правде, исте године (2023.) изнео је још вец́у бројку - 107 билиона долара укупно које дугује 31 земља, међу којима су и Бразил и САД, које су имале користи од ропског рада после стицања независности од Португала и Велике Британије.

Један од главних проблема у вези са одштетама за ропство је проток времена.

Вец́ина претходних случајева, попут исплата жртвама Холокауста, решена је док су преживели још били живи.

Подразумева се да су прорачуни увек сложени и често спорни.

Правни стручњак Лук Мофет, предавач на Универзитету Квинс у Белфасту, сматра да те бројке једноставно нису применљиве.

„Правно, то је огромна планина која се не може прец́и, али то не значи да укључене стране не би требало да седну и преговарају“, каже он.

А шта је са извињењима?

Кампање, попут групе 15 капришских земаља, не односе се само на новац и одштету.

Једна од главних примедби карписког блока је да вец́ина земаља које су финансијски профитирале од ропства нису објавиле никаква званична извињења.

„Процес опоравка жртава и њихових потомака захтева да европске владе издају искрена формална извињења“, каже Верен Шеферд.

„Неки су уместо тога само уопштено изјавили да жале, а такве изјаве имплицирају да жртве и њихови потомци не заслужују извињења.“

Сара Хамуд, службеница за људска права у Канцеларији високог комесара УН за људска права (ОХЦХР), каже да је такво признање кључни део сваког процеса ресторативне правде.

„Финансијска страна је само део овога.

„Више пута смо рекли да се ниједна земља није у потпуности суочила са наслеђем ропства или свеобухватно објаснила утицаје на животе људи афричког порекла.

„Званична извињења, говорење истине и образовање су део широког спектра мера“, каже она.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk