Srpska pravoslavna crkva i sahrane: Između groba i krematorijuma

Kada je tata umro, moja baka je odlučila da kad ona ode na „onaj svet“ bude kremirana, jer nije mogla drugačije da bude sahranjena pored sina.

Bilo je to pre više od 10 godina, a ja sam tada prvi put prisustvovala ispraćaju za kremaciju.

Baka je bila pravoslavna vernica, ali rečeno nam je da sveštenik ne drži opelo pre kremacije i da možemo da biramo između crkvene i klasične muzike.

„To puštamo sa razglasa“, rekli su tada.

Ona nije mnogo marila za sveštenike, te je za nas bila presudna njena želja i ljubav prema sinu.

Nekoliko godina kasnije, u novinama sam pročitala kako je nekoliko sveštenika održalo opelo na ispraćaju za kremaciju poznatom srpskom glumcu.

Mislila sam da je neka greška, a onda sam shvatila da je, ipak, moguće.

Iako je BBC više puta kontaktirao službu za medije Srpske pravoslavne crkve (SPC), odgovor o stavu prema kremaciji i u kojim slučajevima se obavlja opelo nije stigao do objavljivanja ovog teksta.

Odlukama donetim u 20. veku, u Katoličkoj crkvi kremacija je dopuštena i nije sama po sebi protivna veri, odgovorili su iz Beogradske nadbiskupije za BBC na srpskom.

„Opelo se obavlja pre kremacije, ali crkva i dalje preferira telesni ukop kao izraz vere u uskrsnuće tela“.

Katolička crkva je još 1960-ih godina priznala kremaciju kao legitiman način sahrane, dok pravoslavna nikada nije, objašnjava Maja Nikolić, sekretarka Društva krematista „Oganj“ u Beogradu, za BBC na srpskom.

„Sveštenici pravoslavne crkve hoće da drže opelo ako porodica nema grobno mesto ili finansijska sredstva da kupe kupe grobnicu.

„Ali to je samo forma“, kaže.

Kremacija u islamu je zabranjena.

SPC i stav o kremaciji

Kroz istoriju, stav hrišćanskih crkvi o kremacijama se menjao.

Srpska pravoslavna crkva se, prema knjizi patrijarha Pavla, protivi kremiranju, osim u vanrednim slučajevima.

„Ako se pravoslavni hrišćanin kremira mimo vlastite volje, sveštenik može da mu održi opelo pre kremiranja, ali ne u krematorijumu, nego u crkvi, kapeli ili domu.

„Može to da učini i nad urnom sa njegovim pepelom ili na mestu gde je ona postavljena", napisao je u knjizi „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere".

Ako je, međutim, spaljen po sopstvenoj želji, ništa od ovoga ne može da bude obavljeno, ukazao je pokojni patrijarh.

U knjizi je citirao i vladiku Atanasija Jevtića, koji je kremaciju opisao kao „povratak u tamne vekove neznabožačkog mraka", podsećajući na krematorijume nacista u Drugom svetskom ratu u ozloglašenim logorima, poput Aušvica i Jasenovca.

„Pravoslavni sveštenici ne obavljaju opelo nad pepelom i urnom, već se to uradi nad telom.

„Na srodnicima je šta će dalje da rade sa telom, da li će da ga sahrane ili kremiraju“, rekao mi je lokalni sveštenik, koji nije želeo da govori pod imenom i prezimenom jer nema odobrenje SPC.

Kremacija nekad i sad

U paganskim društvima kremacija je imala izuzetno veliko religijsko obeležje, objašnjava Aleksandra Pavićević, istraživačica Etnografskog instituta SANU i autorka knjige „Plamena tela: spalјivanje mrtvih u Srbiji".

„U tim kulturama, vatra se smatrala načinom na koji se čisti ljudska duša i posrednikom između ovog i onog sveta.

„Ideja moderne kremacije pojavljuje se krajem 18. veka ipredstavlja antireligijski pokret sa odlikama ideologije, politike, tajnih udruženja i organizacija, određenu filozofiju života koja je karakterisala Evropu u to vreme", kaže Pavićević.

Prvi moderni krematorijum u Evropi otvara se 1876. u Milanu, ispričala je ranije na tribini crkvene TV Hram.

„U pravoslavnim zemljama sa realizacijom prednjači Rusija, pa je prvi krematorijum otvoren u Sankt Peterburgu, 1919, tadašnjem Petrogradu.

„Bilo je više od 300 kremiranih, ali samo 16 po vlastitom izboru. Ostali su bili ljudi bez porodice ili skitnice", kaže.

U vreme boljševičke vlasti, na teritoriji zatvorenog Donskog manastira, u okolini Moskve, otvoren je krematorijum 1927. godine, objašnjava Pavićević, čiji su mnogi članovi porodice kremirani.

„Vođe socijalističkih revolucija koristile su sakralni potencijal hrišćanskih svetinja, a pored krematorijuma bio je otvoren i muzej za ateističku propagandu.

„Moderna kremacija imala je to antireligijsko i anticrkveno obeležje", dodaje.

Međutim, situacija je danas drugačija.

„Kremiraju se i vernici i članovi crkve, nema jasnih granica ko se kremira, a ko ne, kao što je bila jasna granica pre dvadeset i više godina", kaže.

Kremacija u pravoslavnim zemljama je urbani fenomen, dodaje sagovornica.

„U Srbiji se kremiraju samo preminuli u Beogradu i Novom Sadu (gde i jedino postoje krematorijumi), retki su slučajevi da neko iz unutrašnjosti bude kremiran", kaže Pavićević.

Porodična odluka

Dragani Ivanović iz Beograda otac je umro iznenada.

„Sećam se samo maminog poziva i rečenice u kojoj mi saopštava da se tata nije probudio.

„Bili smo u šoku, a naročito ja, kada su krenuli da me spopadaju pitanjima i detaljima oko sahrane“, kaže Ivanović za BBC na srpskom.

Neke odluke su porodično morali da donesu brzo i zajedno.

„U glavi su mi bili samo tatino rodno selo i reka Drina, i zamišljala sam kako bi možda on voleo tu negde bude blizu sahranjen.

„Onda nam je sinula ideja da bismo mogli da ga kremiramo i da pospemo njegov pepeo po Drini“, dodaje.

Međutim, u Srbiji je posipanje pepela strogo zabranjeno i određeno je gde se odlaže urna.

Porodica Dragane Ivanović je od posipanja odustala, ali od kremacije nije.

„Sa sveštenikom smo sve dogovorili i bez problema je održao opelo, ali kada smo tati davali godinu dana sveštenik nije hteo da drži pomen, bez posebnog objašnjenja“, ispričala je.

Urnu su smestili u kasetu rozarijuma.

„Žao mi je samo što nismo mogli da pospemo pepeo tamo gde sam mislila da bi on voleo da bude“, kaže Ivanović.

Pogledajte video: Drevni miris tamjana

Iako je stav SPC jasan, volja porodice je iznad svega, ispričao mi je sveštenik.

„Možemo da obavljamo opelo nad telom kod kremacije, ali bez rečenica koje se izgovaraju kada se pokojnik sahranjuje u zemlju".

Da bi sveštenik držao opelo, potrebno je da porodica napiše molbu sveštenom licu i obrazloži zbog čega su se odlučili da neko iz njihove porodice bude kremiran, objašnjava Maja Nikolić.

„Naravno da ima i onih koji imaju novca za grobna mesta ili grobnice, ali žele da budu kremirani.

„Ta molba je samo forma koja mora da se ispuni“, dodaje.

Mnogo je, međutim, slučajeva, kada nikakva posebna molba nije napisana, već su sveštenici držali opelo na kremacijama po pozivu porodice.

Gde posle kremacije?

Polaganje urne sa pepelom pokojnika obavlja se u roku od 40 dana, najčešće bez prisustva sveštenika i bez posebnih rituala, navodi Pavićević.

„Primećuje se da kod kremiranih izostaje izlazak na groblje sutradan ili sedmog i 40 dana po smrti ili sahrani.

„Razlike su vidljive i u odnosu prema posetama groblju, van tradicijom utvrđenih datuma, jer potomci kremiranih ređe odlaze", kaže Pavićević na osnovu njenog istraživanja.

Tokom crkvenog praznika zadušnice, uočljiv je daleko manji broj posetilaca i manje ostavljanje hrane nego oko grobnih mesta, piše Pavićević u knjizi.

Urne mogu da se polože u porodične grobnice, kasete rozarijuma i kolumbarijuma ili da pepeo pokojnika bude rasut u Vrtu sećanja na Novom groblju u Beogradu.

Vrt je ograđena i uređena parkovska površina s ružičnjakom gde se rasipa pepeo kremiranih posmrtnih ostataka, pri čemu se imena i prezimena preminulih i godine smrti ispisuju na namenskim memorijalnim stubovima, objašnjava Nikolić.

„Pepeo se direktno kroz cev sipa u zemlju u Vrtu sećanja da se ne bi rasipao“, kaže ona.

Osim troška rasipanja kremiranih posmrtnih ostataka u Vrtu sećanja, u ovom slučaju nema dodatnog plaćanja troškova za zakup i održavanje, dodaje.

Od vodenog krematorijuma do lomače

Škotska je postala prva zemlja u Velikoj Britaniji gde je kremacija u vodi sada legalna.

Proces nazvan alkalna hidroliza nudi porodicama još jednu mogućnost umesto sahranjivanja ili tradicionalne kremacije.

Tela se uvijaju u pokrivač od biorazgradivog materijala kao što su svila ili vuna pre nego što se smeštaju u komoru pod pritiskom sa toplom vodom i hemikalijama, što ubrzava raspadanje.

Praškasti ostaci se vraćaju rođacima u urni.

Najveći procenat kremiranih u svetu je u Japanu.

Podaci britanskog Društva za kremaciju pokazuju da se posle Japana, kremacije procentualno najviše obavljaju u Južnoj Koreji, Danskoj, a visoko na listi je i Slovenija.

U Indiji, rođaci nose umrlog na nosilima do pogrebne lomače, uglavnom u blizini reke.

Tradicionalno, najstariji sin pali pogrebnu lomaču.

„Specifičnost savremene situacije u Britaniji predstavlja kampanja da se odobre otvorene lomače za pripadnike hinduizma.

„Moderna kremacija za njih je svetogrđe, jer se tehnologija ne zasniva na upotrebi vatre već vrelog vazduha", kaže Pavićević.

U Srbiji dva krematorijuma

Kremacije u manjim sredinama u Srbiji nisu uobičajene, pogotovo što ni nema objekata za spaljivanje tela.

„Skupo im je i najčešće odustanu kada shvate da moraju da plate prevoz pokojnika do krematorijuma, a to nije mala stavka“, kaže Nikolić.

Krematorijum u Beogradu na groblju Lešće počeo je da radi 1981, a u Novom Sadu 2005. godine, kažu iz Javno-komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge Beograd“ za BBC na srpskom.

Na Novom groblju, Lešću, groblju Orlovača i Zemunskom groblju u Beogradu postoje zasebne kapele gde se organizuju ispraćaji pokojnika za kremaciju.

„Prethodnih desetak godina u Beogradu se nije menjala zainteresovanost za kremaciju, godišnje se obavi između 2.600 i 2.800, što je nekih 20 odsto u odnosu na klasične sahrane“, kažu iz JKP „Pogrebne usluge Beograd“.

Mi smo baki ispunili želju.

Kremirana je i urnu smo položili pored njenog sina.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk