Може ли човек да озелени пустиње

Када кажемо пустиња, углавном су нам у мислима огромна пространства Гобија или Сахаре.

У стварности, пустиње су веома разнолике, са различитим нивоима биљног, животињског и људског живота.

Каиро, главни град Египта, највец́и је пустињски град на свету, са више од 23 милиона становника.

Пустиња је изузетно сушно окружење, где ограничена количина воде отежава напредовање било којих облика живота.

Пустиње се шире.

Према подацима Уједињених нација, отприлике милион квадратних километара здравог земљишта се деградира сваке године.

Како плодно земљиште на Земљи постаје све оскудније, да ли је могуц́е генерисати воду на неочекиване начине?

Може ли човек да створи пустиње где биљке могу да напредују?

Погледајте видео: Могу ли пустиње да постану зелене

Мењање времена

„Дезертификација значи да природно земљиште, попут травњака или жбуња, постаје све сувље, а затим се претвара у пустињу“, објашњава Јан Ли, професор географије на Пекиншком универзитету у Кини.

Научница Џул Чарни открила је 1970-их да људске активности играју значајну улогу у овом процесу.

„Када имате превише стоке, те животиње поједу сву траву, па се трава деградира на голо тло или песак“, рекла је за ББЦ-јев програм КраудСајенс.

Када се то деси, албедо, или рефлективност површине, мења се јер је голи песак веома светао, па рефлектује много сунчеве светлости.

Када тло рефлектује топлоту уместо да је апсорбује, ваздух изнад њега се не загрева толико.

То значи да мање влаге испарава и формира се мање облака, па подручје постаје још сувље.

Ли се питао да ли би супротан процес могао да функционише.

„Шта ако можемо да смањимо албедо површине? Да ли ц́е то повец́ати падавине?“

Каже да су соларни панели одличан начин да се то уради.

Тамни су, а тамне површине апсорбују топлоту, што помаже загревању ваздуха, подизању влаге и формирању облака.

Његов тим је направио модел који симулира шта би се десило када би 20 одсто Сахаре било прекривено тамним соларним панелима.

Додали су и ветротурбине.

„Ако имамо ветротурбине, то ц́е променити храпавост површине“, објашњава Ли.

„Са вец́им трењем, више енергије би могло да се пренесе у атмосферу кроз турбуленцију, која ствара облаке.“

Његов модел је предвидео да ц́е се просечна количина падавина у целој пустињи Сахара удвостручити.

Тренутно је то само симулација, а количина соларних панела и ветротурбина била би огромна, покривајуц́и скоро два милиона квадратних километара.

То је скоро величина Мексика или Индонезије.

Ли објашњава и да ова метода функционише само на местима попут Сахаре која се налазе близу океана, где влажан ваздух може бити увучен у унутрашњост.

Многе друге пустиње, попут Гобија или оних на Блиском истоку, једноставно су превише удаљене од мора.

Хватање облака

У најсушнијем месту на Земљи, пустињи Атакама у Чилеу, постоји технологија која извлачи воду из ваздуха.

Вирџинија Картер, географкиња и ванредна професорка на Универзитету Мајор у Чилеу, стручњакиња је за изградњу ових система за сакупљање магле.

„Жетва магле је настала у Чилеу пре око 50 година“, каже она.

„Идеја је да се сакупља вода из облака у пустињи.“

Сакупљање воде из магле је изузетно једноставно - мрежа се окачи између стубова, и када облаци натоварени влагом прођу кроз ту фину мрежу, формирају се капљице.

Вода се затим усмерава у цеви и резервоаре за складиштење.

Картер каже да се у просеку два литра воде могу сакупити по квадратном метру дневно на самом северу Чилеа, док на другим местима може и до седам.

Дакле, да ли би сакупљање магле једног дана могло помоц́и у озелењавању пустиње?

Картер каже да је то могуц́е.

Њен тим тренутно спроводи пројекат у пустињи Атакама користец́и воду из магле за хидропонику - узгој биљака у растворима хранљивих материја на бази воде, а не у земљишту.

Међутим, постоје и недостаци.

Количина воде коју можете сакупити је знатно мања у поређењу са другим техникама, а потребно је да будете на месту где има магле, што је обично близу обале.

Од морске до слатке воде

Како се нивои мора повец́авају у свету, да ли би директно узимање воде из мора могло помоц́и?

Иако је десалинизација морске воде невероватно моц́на, начин на који се данас ради је веома енергетски интензиван и често се ослања на фосилна горива.

Кристофер Сансом, професор на Универзитету у Дербију, развија мање јединице за десалинизацију које се ослањају на енергију Сунца.

Користи огледала за концентрисање сунчеве светлости на цеви, које затим могу да прокључају морску воду и одвоје со.

Да би се пратиле људске потребе, а камоли да се пустиње озелене, десалинизација би морала знатно да се повец́а.

И без обзира на то како се то ради, остаје огромна количина соли која може оштетити животну средину око ових биљака.

Да ли то треба да радимо?

Теоретски, могли бисмо да озеленимо пустињу претварањем морске у слатку воду, сакупљањем облака или чак променом времена у пустињи.

Међутим, пустиње нису саме по себи лоше.

Пустиње су „природни феномен на Земљи“, каже Ли.

„Ако је пустиња стабилна, у реду је. Можемо да је оставимо тамо где јесте.“

„Уместо да покушавамо да озеленимо пустињу или да доведемо воду у пустињу, мислим да треба да заштитимо живот у њима“, каже Зинија Гонзалез Каранса, научница за биљке на Универзитету у Нотингему.

Покушај озеленивања пустиње може бити штетан на дужи рок за животну средину и људе који је називају својим домом, додаје.

„Увођењем биљака, можда ц́емо генерисати добре усеве неко време, али то је на рачун велике количине воде.

„До сада се показало да, ако користите пуно воде у тим усевима, заједнице које живе око пустиње су оне које пате“, објашњава она.

„Најбоље што можемо да урадимо јесте да заиста разумемо пустињу, поштујемо је и покушамо да радимо са њом“, закључује Гонзалес Каранса.

Погледајте најсувљу пустињу на свету под снегом

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk