Жене Голог отока: Некадашње саборкиње постале су џелати

У тексту су описи који могу бити узнемирујући за поједине читаоце

Историчарка Ана Радаковић зна да не треба увек веровати породичним причама о прошлости.

Једна ју је међутим годинама пратила - прича о њеној прабаки Станојки Ђурић, докторки, носитељки Партизанске споменице, и логорашици, заточеној у периоду сукоба Комунистичке партије Југославије са Информбироом и Совјетским Савезом.

„За Станојку сам први пут чула од деде, чија је она била рођена тетка.

„О њој сам сазнавала кроз породичне анегдоте, увек уз дедин коментар: 'Сада студираш историју, могла би да испричаш њену причу'. На студијама сам, међутим, њено име проналазила само у понекој фусноти", говори Радаковић за ББЦ на српском.

Станојка Ђурић, која је у Другом светском рату стекла чин потпуковнице, била је у логору седам година, што је најдуже издржана казна међу логорашицама.

Сплетом околности, које Ана Радаковић назива „судбинским", Станојкина прича се отворила кад је историчарка Љубинка Шкодрић, са Института за савремену историју, написала књигу Жене Голог отока.

„Тема Голог отока и Информбироа је раширена у историографији, али кажњавањем жена и њиховим логорским искуством мање су се бавили историчари, а више публицисти", каже Шкодрић за ББЦ на српском.

Од 1948. до 1955. године у логорима је завршило око 16.000 људи због наводне подршке Совјетском Савезу.

Жене, којих је било око хиљаду међу њима, затваране су у више места у Југославији - у Рамском риту, код Великог Градишта, на хрватским острвима Свети Гргур и Голи оток, Стоцу, у Босни и Херцеговини.

Већина је преживела, али су прошле толику психолошку и физичку тортуру да су поједине сведочиле да је Голи оток гори од нацистичке индустрије смрти Аушвица.

„Не сањам ни Равенсбрик, ни Аушвиц, али ме Голи оток и све преживљено на њему ни данас не оставља.

„И данас ме прогони и у сну и на јави", рекла је једна од кажњеница Новка Вуксановић, која је током рата била у логору на Бањици, а потом и Аушвицу и Равенсбрику.

'Гром из ведра неба'

Пажљивији посматрачи могли су да наслуте, али већина није могла ни да претпостави да ће се сукобити комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Совјетског Савеза (СКП), најистакнутије чланице Информбироа, и да ће до јуче 'велики Стаљин' пасти са трона.

Резолуција Информбироа из 1948. године, којом је КПЈ искључена из овог савеза, а југословенско руководство оптужено за „спровођење непријатељске политике према Совјетском Савезу и СКП", код многих је доживљена „драматично и емотивно", пише Шкодрић.

„То је доба обнове и изградње земље, вере у будућност, сарадње са Совјетским Савезом.

„Одједном долази до прекида односа и критике југословенске политике. За многе је то био гром из ведра неба", каже Шкодрић.

Тај гром је неке погодио јаче, па су уследила преиспитивања и недоумице.

Али свако јавно изражавање сумње у безгрешност политике КПЈ могло је да буде опасно.

Међу ухапшеним биле су чланице партије, које су на састанцима износиле сопствено мишљење, али било је и оних које су у логорима завршиле јер су подржале браћу, синове, мужеве, очеве.

Кажњаване су домаћице, раднице, службенице, али и скоро 200 ученица и студенткиња.

Понекад су њихови наводни преступи били банални.

Једна од кажњеница - Јованка Жани Лебл, која је у логорима провела две године, испричала је да је ухапшена због вица о Титу који је испричала.

„Како се упадало у понор - често нису драматичне него баналне приче", написала је Лебл, преноси Шкодрић у књизи.

Према подацима, сачуваним у записницима из истраге о Станојки Ђурић, ова докторка, ухапшена је у септембру 1948, у време када је била високо позиционирана у Партији.

„Станојка је отворено износила мишљење које се није толико тицало резолуције Информбироа, колико метода које је систем примењивао као одговора на њу.

„Записници из истраге садрже неке ефемерне замерке, па јој се тако спочитава да је спавала на партијским састанцима, што упућује више на кампању против ње него на неки стварни злочин", каже потомкиња Радаковић.

Није само камен

За кажњене због ИБ-а били су формирани посебни логори.

Први женски логор направљен је у Рамском риту, мочварном подручју код Великог Градишта, на истоку Србије, где су кажњенице стизале од средине 1949. године.

Иако су у овим баркама, опасаним бодљикавом жицом, физички и психички злостављане, много већи пакао жене су проживеле одласком на острво Свети Гргур 1950, а око годину дана касније и Голи оток.

На кршевита мучилишта на Јадрану жене су превожене у сточним вагонима, везане једна за другу, а потом бродом Пунта, у чију су утробу бацане, пише Шкодрић.

Чим би крочиле на острво, дочекивао их је шпалир других кажњеница које су их ударале, пљувале, вређале док су пролазиле.

Преношење тешког камена - слика често повезана са мучењем логораша, био је само један од многих видова тортуре.

Жене које нису хтеле да промене ставове, изговоре у записник оно што је управа од њих очекивала, или открију имена наводних сарадника против југословенског руководства, биле су „бојкотоване".

Бојкот је значио да су добијале најтеже послове, другима је било забрањено да разговарају са њима, храну су добијале последње, и могле су да спавају само испод кревета и то уз честа ноћна буђења

Станојка Ђурић била је једна од жена која је најдуже провела под „бојкотом".

„У записницима за њу пишу 'непоправљива'", говори Радаковић.

'Горе него у Аушвицу'

Тешке послове пратила су понижавања и психолошка иживљавања.

Једна од казни била је чишћење канализације голим рукама.

Женама у групи названој „клозет", после чишћења септичких одвода, није било дозвољавано да промене одећу и да се оперу данима.

Када је умро Стаљин 1953, три кажњенице натеране су да носе црне мараме, а затим су голим рукама чистиле канализацију док су остале то посматрале, преноси Шкодрић у књизи сведочења.

Потом је изведена представа у којој је карикирано како оне наричу за Стаљином.

Понижавајуће представе биле су редовне.

„То су биле чудовишне комедије, да нас унизе. А морамо то радити јер ћемо у противном добити батине", испричала је Драгица Срзентић, заточена у логору код Стоца.

Ова истакнута чланица партије и дипломаткиња носила је историјско писмо Јосипа Броза Тита Стаљину, али је касније завршила у логору.

Многим женама је од самих казни теже падало то што су њихови џелати постале некадашње саборкиње.

Од почетка је унутар жице или острва брижљиво негована и истицана подела на „преваспитане", жене које су говориле и радиле оно што је управа од њих очекивала и због тога имале посебан третман, и друге - „банду", које нису хтеле да се одрекну сопствених речи.

Сарадња појединих заточеника са управом логора било је и у другим логорима - то је био вид борбе за лични опстанак, каже Шкодрић.

„У логорима за ИБ-овце дошла је, међутим, до изражаја тежња управе да што више ангажује кажњенике и кажњенице да раде на преваспитању оних који нису пристајали на сарадњу и промену става", објашњава.

Окретање жена једне против других стварало је незамисливе ситуације.

Чини ми се да су ме највише тукле две жене које су биле са мном у логору на Бањици, испричала Новка Вуксановић о једном од многих пролазака кроз шпалир.

У тренутку хапшења Новка је била начелница правног одељења Министарства пољопривреде, док је рат провела у нацистичким логорима - од Бањице до Аушвица и Равенсбрика.

„Нигде, ни у једном логору нису тако настојали да човека понизе, да га учине крпом, моралном наказом, да га изнутра униште и унаказе.

„На Голом, управо су моралност настојали да ти пољуљају, пониште и унаказе. Одавде си морао да изађеш као духовни инвалид, да се гадиш самог себе, да се стидиш, да цео претекли живот патиш", испричала је Новка Вуксановић.

Љубинка Шкодрић говори да су поделе међу кажњеницима нагризале „саосећајност и одржавање блиских веза", плашиле су се једна друге.

„Методе које су примењиване утицали су на биолошко здравље.

„Жене су имале хормоналне поремећаје, неке су наслућивале да им је у храни даван (токсични) бром", каже историчарка.

'Свако може бити избрисан'

Последње кажњенице из логора су изашле 1955. године за Дан државности - 29. новембра.

Међу њима је била Станојка Ђурић, која је остатак живота провела у Београду, као докторка у дому здравља.

Није се потом удавала и имала децу.

Живела је у малом стану, доста мирно и повучено. Није говорила о ономе што је доживела, прича Радаковић на основу породичних сећања.

Ако бисмо упоредили њен живот пре затвора, када је она истакнута чланица партије, и после, може се видети повлачење које упућује на трауматско искуство, каже историчарка.

Станојкино искуство индиректно је утицала на породицу, каже.

Њен деда је живео са свешћу да „свако може бити избрисан упркос свим његовим или њеним залагањима, труду, можда исправим ставовима".

„Док сам одрастала, мислила сам увек да је мој деда веома опрезан човек, али та опрезност је можда долазила из Станојкиног искуства", каже уз нескривени понос према Станојкиној непоколебљивости.

Шкодрић каже да су по изласку из логора патиле и логорашице које су остале доследне сопственим ставовима, као и 'преобраћене'.

„Оне које су пружале отпор имале су моралну сатисфакцију да достојанствено живе.

„Оне које су пристајале на примену бруталности, вероватно су морале да живе са тим теретом", каже.

Она истиче и специфичне околности у којима су се поједине жене налазиле када су пристајале на сарадњу са управом.

„Бетика Романо, која је била на челу логорског колектива, завршила је у затвору неколико месеци пошто се породила, а у истом периоду је ухапшен и њен муж", наводи једну од судбина.

Чињеница да су починиоци насиља често били дојучерашњи саборци показује „како је лако под утицајем идеологије и пропаганде утицати на појединце да примене репресивне методе над најближим", сматра Шкодрић.

Једна од ретких жена оптуживана за насиље, а која је јавно говорила, била је Марија Зелић, иследница и васпитачица прво логора у Рамском риту, а потом и на Светом Гргуру и Голом отоку.

У разговору са новинарком Светланом Лукић, Зелић је 1989. године одбацила све оптужбе да је примењивала физичко насиље.

„Мени је било врло важно да њима утувим да су оне издајници, да их натерам да мисле на ту своју издају, ја сам то стално понављала: Ви сте издајници Партије! Ви сте Партију издале! Ви сте је издале кад јој је било најтеже!", испричала је Зелић.

Остала је међутим уверена у исправност сопствених дела - јер је, како је испричала, то било опасно време у коме се веровало да непријатељ може свакога часа да нападне, тврдећи да нико од њених колега није био садиста.

Ћутање и проговарење

Било је потребно да прођу деценије да жене проговоре, а када се то десило, њихове исповести су довођене у питање.

„Очекивало се се да сведочења жена прате мушка или чак да ћуте.

„Новинар Драган Марковић, који је први писао о женским логорима на Голом отоку, каже: 'Жене углавном ћуте, а можда је и тако боље'", говори Шкодрић.

Када је почела да изучава искуство логорашица, сусрела се са коментарима да је изабрала тему која је „недовољно значајна, и да обухвата мали број жена".

За њу је међутим била важна, јер је „период сукоба са ИБ-ом био преломна тачка" у заустављању развој женских права после Другог светског рата, када жене добијају иста законска и политичка права као мушкарци.

„Током сукоба са ИБ-ом долази до кажњавања великог броја активних жена, што је била порука другим женама да се повуку", каже Шкодрић.

Последње поглавље њене књиге носи назив Свет обезљуђених - и жртве и џелати.

Радаковић може да се поистовети са судбином кажњеница, махом затвараних у време када су имале између 20 и 40 година, што је и њено животно доба.

„Време које је требало да буде најпродуктивније, и приватно и пословно, прекинуто је на такав начин да је после боравака у логору било веома тешко вратити се животу", каже.

Она повлачи и ширу паралелу са данашњим тренутком.

„Оне су биле комунисти, живеле су женску еманципацију и биле су подстицане да јавно износе мишљење.

„А онда одједном то више није било прихватљиво. И нама се и данас шаље порука: 'Ви треба да говорите, слободно реците шта мислите, али немојте баш све'."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk