Трамп води рат по инстинкту, а то не даје резултате: ББЦ уредник

Неке старе истине о ратовању куцају на врата Овалне собе већ месец дана, од када су амерички председник Доналд Трамп и израелски премијер Бенјамин Нетанјаху послали борбене авионе да бомбардују Иран.

Неспособност учења из прошлости значи да се Трамп сада суочава са тешким избором.

Ако не успе да постигне споразум са Ираном, може или да покуша да прогласи победу, чиме неће успети никога да завара, или ће додатно да ескалира рат.

Најстарија међу тим старим истинама о ратовању потиче од пруског војног стратега Хелмута фон Молткеа Старијег: „Ниједан план не преживи први контакт са непријатељем".

Писао је то 1871. године, када се Немачка ујединила у царство, што је био тренутак који је био једнако пресудан за безбедност Европе као што би овај рат могао да буде за безбедност Блиског истока.

Можда Трамп више воли савременију изреку боксера Мајка Тајсона: „Сви имају план док не добију ударац".

За Трампа су још релевантније речи једног од његових претходника, Двајта Ајзенхауера, америчког генерала који је командовао Искрцавањем у Нормандији 1944. године, познатом као Дан Д, и који је касније служио два мандата као председник Сједињених Америчких Држава (САД) из Републиканске странке током 1950-их.

Ајзенхауерова изрека о ратовању гласи: „Планови су безвредни, али планирање је све".

Сматрао је да дисциплина и израда планова за вођење рата омогућавају промену правца када се деси неочекивано.

За Трампа, то неочекивано била је отпорност режима у Ирану.

Чини се да је рачунао на сценарио сличан муњевитој операцији америчке војске у јануару, када су отети председник Венецуеле Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес.

Они су сада у затвору у Њујорку и чекају суђење.

Мадура је заменила његова заменица Делси Родригез, која сада прима наређења из Вашингтона.

Очекивање да ће извојевати још једну такву „победу" указује на огромно неразумевање разлика између Венецуеле и Ирана.

Ајзенхауерова максима о промишљању унапред потиче из говора 1957. године.

Као човек који је планирао и командовао највећом амфибијском војном операцијом у историји, знао је о чему говори.

Објаснио је и да, када се појави неочекивана ванредна ситуација, „прво што урадите јесте да узмете све планове са полице и баците их кроз прозор, па почнете изнова“.

„Али ако нисте планирали, не можете ни да почнете да радите, макар не на интелигентан начин.

„Зато је планирање толико важно - да будете упознати са природом проблема који ћете једног дана можда морати да решите или ћете помагати да се реши."

Не само да режим у Техерану није капитулирао нити се распао после убиства врховног вође Ирана, ајатолаха Алија Хамнеија, у првом таласу ваздушних удара САД-а и Израела, он и даље функционише и узвраћа ударац.

Успева да извуче највише упркос подређеном положају.

Насупрот томе, Трамп оставља утисак да импровизује у ходу.

Ослања се на инстинкт, а не на обимне обавештајне процене и стратешке анализе које су други председници детаљно проучавали.

Трампов крајњи циљ

Тринаест дана после почетка рата, америчка радио мрежа Фокс њуз радио (Fox News Radio) питала је Трампа када ће се рат завршити.

Одговорио је да не верује да ће рат „дуго трајати".

А што се тиче његовог завршетка, то ће бити „када то осетим, осетим у костима".

Ослања се на узак круг саветника, чији је задатак да подрже његове одлуке и спроведу их у дело.

Изгледа да говорење истине власти није у опису њиховог посла.

Ослањање на председников инстинкт уместо на разрађене планове, чак и када они морају да се прилагоде или одбаце, отежава вођење рата.

Недостатак јасног политичког правца умањује разорну моћ и ефикасност америчких оружаних снага.

Пре четири недеље, Трамп и Нетанјаху су њихову стратегију засновали на интензивној кампањи ваздушних удара, у којој су страдали ирански врховни вођа и његови најближи сарадници.

Према подацима организације ХРАНА-е, америчке групе која прати случајеве кршења људских права у Ирану, до сада је убијено 1.464 иранских цивила.

Двојица лидера очекивала су брзу победу.

Позвали су Иранце да док они шаљу бомбе, подигну народни устанак и свргну режим.

Иранска непоколебљивост

Међутим, режим у Техерану и даље опстаје и узвраћа ударац, а Трамп сада схвата зашто његови претходници никада нису били спремни да се придруже Нетанјахуу у рату, који није из нужде, за уништење Исламске Републике.

Противници режима нису устали.

Сви су свесни да су владине снаге у јануару убиле хиљаде демонстраната.

Објављена су званична упозорења да ће сви који покушају да протестују бити сматрани непријатељима државе.

Ирански режим је непоколебљив, немилосрдан и добро организован противник.

Настао је после Исламске револуције 1979. године која је свргнула шаха, а потом је додатно учвршћен током разорног осмогодишњег рата са Ираком.

Заснован је на институцијама, а не на појединцима, и ојачан чврстим верским уверењима и идеологијом мучеништва.

То значи да убијање вођа, иако је несумњиво шокантно и дестабилизујуће, не значи аутоматски и крај режима.

После убистава у јануару, режим ће сматрати да је смрт још много Иранаца, било да страдају од сопствених снага или америчко-израелских удара, прихватљива цена опстанка.

Ирански режим није могао да се нада да ће моћи да парира ватреној моћи САД-а и Израела, али је, попут Молткеа, Тајсона и Ајзенхауера, правио планове.

Проширио је рат, гађајући комшије у Персијском заливу, као и америчке базе на њиховој територији и Израел, и тако је патње рата проширио даље од граница земље.

Иран је затворио Ормуски мореуз, уски улаз у Персијски залив, чиме је прекинуо око 20 одсто светског снабдевања нафтом, што је узроковало поремећаје на финансијским тржиштима широм света.

Иран је годинама, улажући милијарде долара, градио мрежу савезника и прокси-снага коју је назвао „осовина отпора", међу којима су Хезболах у Либану и Хамас у Гази и на Западној обали, да би вршио притисак на Израел и одвраћао га од напада.

Израел је ту мрежу озбиљно ослабио од почетка рата у Гази после напада Хамаса 7. октобра 2023. године.

Али Иран сада показује да географски чинилац, уски Ормуски мореуз, може да буде још ефикасније средство одвраћања и притиска од скупих војних савезништава.

Иран може да контролише мореуз помоћу јефтиних дронова, које може да подигне из планинских области дубоко у унутрашњости земље.

Савезници гину, а географија се не мења.

Уколико не освоје и окупирају литице на обе стране мореуза и велики део иранске територије иза њих, што је изузетно захтевно, САД, Израел и остатак света ће схватити да ће Иран захтевати да се највише пита у погледу отварања Ормуског мореуза.

Бивши заменик команданта НАТО-а, генерал сер Ричард Ширеф, приметио је у емисији Тудеј (Today) на ББЦ Радију 4 да би свака озбиљна ратна симулација напада на Иран показала да ће Корпус чувара Исламске револуције (или Исламска револуционарна гарда) затворити Ормуски мореуз.

То нас враћа на значај планирања - како почети рат, како га завршити и како управљати последицама „дан после".

Доналд Трамп и његов најужи круг сарадника, опчињени могућношћу брзе и лаке победе, изгледа да су прескочили те кораке.

„Осовина отпора" обухвата и Хуте у Јемену.

У петак, 27. марта испалили су салву ракета на Израел, први пут од почетка рата, који је покренут ваздушним ударима на Иран 28. фебруара.

Ако Хути наставе нападе на поморски саобраћај у Црвеном мору, Саудијска Арабија би изгубила њену западну поморску руту за извоз нафте у Азију.

У Црвеном мору постоји „уско грло" - мореуз Баб ел Мандеб, који је подједнако важан за светску трговину као и Ормуски мореуз.

Ако Хути одлуче да наставе да нападају бродове у мореузу Баб ел Мандебу и јужније, као што су радили током рата у Гази, пресекли би кључну руту између Азије и Европе кроз Суецки канал.

То би изазвало још тежу светску економску кризу.

Јасни циљеви Нетанјахуа

За разлику од Трампа, Нетанјаху о овом рату размишља детаљно још од почетка његове политичке каријере, током које је постао премијер Израела који је најдуже на власти.

Првог дана рата против Ирана, Нетанјаху је објавио видео-обраћање са крова комплекса у Тел Авиву, познатог као Кирја (The Kirya), у којем је војни штаб Израела.

Говорио је јасно о ратним циљевима Израела, што не може да се каже за Трампа.

То не би требало да изненађује.

За Израел је улазак у рат са Ираном једноставнија одлука него за САД.

Приоритети регионалне силе разликују се од много ширих изазова са којима се суочавају Сједињене Државе.

Нетанјаху верује да може да осигура дугорочну безбедност Израела наношењем што је могуће веће штете Исламској Републици.

У видео-обраћању је рекао да је циљ рата „да обезбедимо наш опстанак и нашу будућност".

Нетанјаху је одувек Иран сматрао најопаснијим непријатељем Израела.

Његови критичари тврде да је управо та опсесија била један од разлога што Израел није на време открио и спречио нападе Хамаса из Газе 7. октобра 2023. године.

Захвалио је америчкој војсци и Трампу на „подршци", а затим прешао на оно што је за њега суштински важно.

„Ова коалиција снага омогућава нам да учинимо оно што желим већ 40 година - да немилосрдно, свом силином ударимо на терористички режим.

„То сам обећао и то ћемо учинити."

Нетанјаху и израелско војно руководство су током његових дугих година на власти више пута разматрали могућности за рат против Ирана, уништавање нуклеарних постројења и балистичких ракета, и свега другог што представља претњу по Израел.

Закључак је увек био исти: могу да нанесу озбиљну штету Ирану, али би то био само привремени ударац режиму.

У Израелу је постало општеприхваћено да ирански војни капацитети могу дугорочно да се униште само у савезништву са САД-ом.

Али за то је био потребан председник у Белој кући који је спреман да уђе у рат уз Израел, што се, упркос блиским односима и зависности Израела од америчке војне и дипломатске подршке, раније није догодило.

Нетанјаху није успео да убеди ниједног америчког председника да је рат са Ираном у интересу САД-а, све до другог мандата Доналда Трампа.

Упркос дубоко непријатељским односима САД-а и Ирана од свргавања шаха Резе Пахлавија 1979. године, који је био снажан савезник Америке, амерички председници су сматрали да је најбоља стратегија за Иран обуздавање Исламске Републике.

Током америчке окупације Ирака, САД нису ушле у рат са Ираном, чак ни када је Техеран опремао и обучавао ирачке милиције које су убијале америчке војнике.

Процена је била да би оправдање за рат постојало само у случају непосредне претње, нарочито у случају информације да је Иран близу да направи нуклеарно оружје.

Трамп је нуклеарну претњу уврстио на његов све дужи списак разлога за рат.

Међутим, не постоје веродостојни докази да је Иран био близу да направи нуклеарно оружје нити средства за његову испоруку.

Чак на интернет страници Беле куће и даље стоји саопштење од 25. јуна 2025. године под насловом „Иранска нуклеарна постројења су уништена, а супротне тврдње су лажне".

Трамп сада увиђа зашто су његови претходници сматрали да су ризици рата са Ираном једноставно превелики.

Асиметрично ратовање

Чини се да се рат претвара у класичан пример како мања, слабија сила може да се бори против вец́ег и јачег непријатеља, што је врста сукоба коју стратези називају асиметрично ратовање.

После свега месец дана, још је рано поредити овај сукоб са ратовима у Вијетнаму, Ираку или Авганистану, у којима су САД на папиру побеђивале по броју елиминисаних непријатеља и изведених удара.

Али важно је имати у виду да су се сви ти ратови, после година крвопролића, завршили исходима који могу да се сматрају поразом за Сједињене Државе.

Наредне одлуке Трампа и Нетанјахуа могле би да одреде да ли ће рат против Ирана постати још једна велика стратешка грешка САД-а.

Трамп је већ два пута одложио претњу да ће уништити иранску електроенергетску мрежу, што би, како је рекао, могло да се сматра ратним злочином.

Тврди да то чини јер Иран очајнички жели да постигне споразум о окончању рата, јер је режим толико тешко погођен разарањем и губицима људи, и страхује да би САД могле да нанесу још већу штету.

Две стране тренутно имају контакте, уз посредовање Пакистана и других земаља.

Иран негира Трампове наводе да је реч о званичним, свеобухватним преговорима.

Званични текст Трамповог мировног плана од 15 тачака није објављен, али процуреле верзије указују да је документ компилација свих захтева које су САД и Израел годинама постављале Ирану.

Документ више звучи као услов за предају него као основа за преговоре.

Иран је узвратио сопственим захтевима, који су једнако неприхватљиви за другу страну, међу којима су признавање контроле над Ормуским мореузом, ратна одштета и уклањање америчких база са Блиског истока.

Без великог компромиса обе стране, тешко је замислити да ће споразум бити постигнут.

Ипак, није немогуће.

Ирански режим има историју преговарања.

Дипломатски извори из арапских земаља су ми рекли да је Иран нудио пут ка споразуму о нуклеарном програму када су САД нагло одустале од дипломатије и покренуле рат 28. фебруара.

Један извор је рекао: „Знате да су Иранци нудили све".

То звучи као претерано поједностављивање ситуације, док Американци поричу да је постигнут напредак, али постоје назнаке да је било простора за више дипломатије када су САД и Израел послали бомбардере на Иран.

Рат је сада на преломној тачки.

Ако не буде договора Американаца и Иранаца, Трампу остаје врло ограничен избор.

Може да прогласи победу тврдећи да је Америка уништила иранску војску и да је тиме мисија испуњена, а да отварање Ормуског мореуза није његова одговорност.

То би могло да сруши светска финансијска тржишта и додатно узнемири већ незадовољне савезнике у Европи, Азији и Персијском заливу.

Рањени и бесан ирански режим би имао много могућности да изврши већи притисак на светску економију.

Вероватније је да ће Трамп одлучити да ескалира рат.

САД већ имају више од 4.000 маринаца на бродовима који се крећу ка Персијском заливу, падобранце из 82. ваздушно-десантне дивизије који су у приправности, и разматрају додатна појачања.

Нико не спомиње потпуну инвазију на Иран, али је могуће да ће САД покушати да заузму стратешка острва у Персијском заливу, међу којима је острво Карг, кључна иранска лука за нафту.

То би подразумевало сложене и ризичне амфибијске операције, што би могло да одговара Ирану који жели да увуче Американце у дужи рат исцрпљивања.

Иран процењује да има већу способност да издржи бол него Трамп.

Трамп се у Ирану суочава са границама сопствене моћи.

Ирански режим има другачију дефиницију победе и пораза од Трампа.

За њих је и пуко преживљавање победа.

Али сада желе више, јер верују да им контрола над Ормуским мореузом даје нову преговарачку моћ, можда чак и могућност да издејствују стратешке предности.

Иранци, између осталог, захтевају гаранције да неће бити нападнути у будућности и признавање њихове контроле над Ормуским мореузом да би га поново отворили за сав поморски саобраћај.

Портпаролка Беле куће Керолајн Левит изјавила је 25. марта да „председник Трамп не блефира и спреман је да покрене пакао.

„Иран не би требало поново да погреши у процени.

„Ако Иран не прихвати реалност тренутка, ако не схвати да је војно поражен и да ц́е бити даље поражен, председник Трамп ц́е се побринути да буде погођен јаче него икада раније".

Пораз у рату није ствар избора.

Да је Иран заиста поражен како тврде Трамп и његови сарадници, режим у Техерану би се већ распао.

Не би морао да им прети да би прихватили њихову судбину.

САД и Израел могу да нанесу много више штете и убију много више људи у Ирану.

У Либану, Израел наставља офанзиву против Хезболаха, главног савезника Ирана.

Без прекида ватре, они рачунају да могу да повећају употребу силе све док Иранци не буду имали другог избора осим да попусте.

Али то је далеко од извесног.

Што рат дуже траје, последице по регион и свет су све веће.

Један од водец́их аналитичара за Иран, Али Ваез из Међународне кризне групе, рекао ми је да би последице могле да буду „катастрофалне".

УК и Француска су 1956. године заједно са Израелом ушле у рат пошто је председник Египта Гамал Абдел Насер национализовао Суецки канал, светски пловни пут који је тада био једнако важан за светску економију као што је Ормуски мореуз данас.

Остварили су све војне циљеве, али их је тадашњи председник САД-а Ајзенхауер приморао на повлачење.

За Британце, то је био почетак краја њихове империјалне доминације на Блиском истоку.

САД се данас суочавају са успоном Кине.

Када се буде писала историја њиховог надметања за најјачу светску силу, Трампов лоше испланирани рат против Ирана могао би да се посматра као прекретница - успутна станица ка паду моћи, као што је Суецки канал био за Уједињено Краљевство.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk