Српска православна црква и сахране: Између гроба и крематоријума

Када је тата умро, моја бака је одлучила да кад она оде на „онај свет“ буде кремирана, јер није могла другачије да буде сахрањена поред сина.

Било је то пре више од 10 година, а ја сам тада први пут присуствовала испраћају за кремацију.

Бака је била православна верница, али речено нам је да свештеник не држи опело пре кремације и да можемо да бирамо између црквене и класичне музике.

„То пуштамо са разгласа“, рекли су тада.

Она није много марила за свештенике, те је за нас била пресудна њена жеља и љубав према сину.

Неколико година касније, у новинама сам прочитала како је неколико свештеника одржало опело на испраћају за кремацију познатом српском глумцу.

Мислила сам да је нека грешка, а онда сам схватила да је, ипак, могуће.

Иако је ББЦ више пута контактирао службу за медије Српске православне цркве (СПЦ), одговор о ставу према кремацији и у којим случајевима се обавља опело није стигао до објављивања овог текста.

Одлукама донетим у 20. веку, у Католичкој цркви кремација је допуштена и није сама по себи противна вери, одговорили су из Београдске надбискупије за ББЦ на српском.

„Опело се обавља пре кремације, али црква и даље преферира телесни укоп као израз вере у ускрснуће тела“.

Католичка црква је још 1960-их година признала кремацију као легитиман начин сахране, док православна никада није, објашњава Маја Николић, секретарка Друштва крематиста „Огањ“ у Београду, за ББЦ на српском.

„Свештеници православне цркве хоће да држе опело ако породица нема гробно место или финансијска средства да купе купе гробницу.

„Али то је само форма“, каже.

Кремација у исламу је забрањена.

СПЦ и став о кремацији

Кроз историју, став хришћанских цркви о кремацијама се мењао.

Српска православна црква се, према књизи патријарха Павла, противи кремирању, осим у ванредним случајевима.

„Ако се православни хришћанин кремира мимо властите воље, свештеник може да му одржи опело пре кремирања, али не у крематоријуму, него у цркви, капели или дому.

„Може то да учини и над урном са његовим пепелом или на месту где је она постављена", написао је у књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере".

Ако је, међутим, спаљен по сопственој жељи, ништа од овога не може да буде обављено, указао је покојни патријарх.

У књизи је цитирао и владику Атанасија Јевтића, који је кремацију описао као „повратак у тамне векове незнабожачког мрака", подсећајући на крематоријуме нациста у Другом светском рату у озлоглашеним логорима, попут Аушвица и Јасеновца.

„Православни свештеници не обављају опело над пепелом и урном, већ се то уради над телом.

„На сродницима је шта ће даље да раде са телом, да ли ће да га сахране или кремирају“, рекао ми је локални свештеник, који није желео да говори под именом и презименом јер нема одобрење СПЦ.

Кремација некад и сад

У паганским друштвима кремација је имала изузетно велико религијско обележје, објашњава Александра Павићевић, истраживачица Етнографског института САНУ и ауторка књиге „Пламена тела: спалјивање мртвих у Србији".

„У тим културама, ватра се сматрала начином на који се чисти људска душа и посредником између овог и оног света.

„Идеја модерне кремације појављује се крајем 18. века ипредставља антирелигијски покрет са одликама идеологије, политике, тајних удружења и организација, одређену филозофију живота која је карактерисала Европу у то време", каже Павићевић.

Први модерни крематоријум у Европи отвара се 1876. у Милану, испричала је раније на трибини црквене ТВ Храм.

„У православним земљама са реализацијом предњачи Русија, па је први крематоријум отворен у Санкт Петербургу, 1919, тадашњем Петрограду.

„Било је више од 300 кремираних, али само 16 по властитом избору. Остали су били људи без породице или скитнице", каже.

У време бољшевичке власти, на територији затвореног Донског манастира, у околини Москве, отворен је крематоријум 1927. године, објашњава Павићевић, чији су многи чланови породице кремирани.

„Вође социјалистичких револуција користиле су сакрални потенцијал хришћанских светиња, а поред крематоријума био је отворен и музеј за атеистичку пропаганду.

„Модерна кремација имала је то антирелигијско и антицрквено обележје", додаје.

Међутим, ситуација је данас другачија.

„Кремирају се и верници и чланови цркве, нема јасних граница ко се кремира, а ко не, као што је била јасна граница пре двадесет и више година", каже.

Кремација у православним земљама је урбани феномен, додаје саговорница.

„У Србији се кремирају само преминули у Београду и Новом Саду (где и једино постоје крематоријуми), ретки су случајеви да неко из унутрашњости буде кремиран", каже Павићевић.

Породична одлука

Драгани Ивановић из Београда отац је умро изненада.

„Сећам се само маминог позива и реченице у којој ми саопштава да се тата није пробудио.

„Били смо у шоку, а нарочито ја, када су кренули да ме спопадају питањима и детаљима око сахране“, каже Ивановић за ББЦ на српском.

Неке одлуке су породично морали да донесу брзо и заједно.

„У глави су ми били само татино родно село и река Дрина, и замишљала сам како би можда он волео ту негде буде близу сахрањен.

„Онда нам је синула идеја да бисмо могли да га кремирамо и да поспемо његов пепео по Дрини“, додаје.

Међутим, у Србији је посипање пепела строго забрањено и одређено је где се одлаже урна.

Породица Драгане Ивановић је од посипања одустала, али од кремације није.

„Са свештеником смо све договорили и без проблема је одржао опело, али када смо тати давали годину дана свештеник није хтео да држи помен, без посебног објашњења“, испричала је.

Урну су сместили у касету розаријума.

„Жао ми је само што нисмо могли да поспемо пепео тамо где сам мислила да би он волео да буде“, каже Ивановић.

Погледајте видео: Древни мирис тамјана

Иако је став СПЦ јасан, воља породице је изнад свега, испричао ми је свештеник.

„Можемо да обављамо опело над телом код кремације, али без реченица које се изговарају када се покојник сахрањује у земљу".

Да би свештеник држао опело, потребно је да породица напише молбу свештеном лицу и образложи због чега су се одлучили да неко из њихове породице буде кремиран, објашњава Маја Николић.

„Наравно да има и оних који имају новца за гробна места или гробнице, али желе да буду кремирани.

„Та молба је само форма која мора да се испуни“, додаје.

Много је, међутим, случајева, када никаква посебна молба није написана, већ су свештеници држали опело на кремацијама по позиву породице.

Где после кремације?

Полагање урне са пепелом покојника обавља се у року од 40 дана, најчешће без присуства свештеника и без посебних ритуала, наводи Павићевић.

„Примећује се да код кремираних изостаје излазак на гробље сутрадан или седмог и 40 дана по смрти или сахрани.

„Разлике су видљиве и у односу према посетама гробљу, ван традицијом утврђених датума, јер потомци кремираних ређе одлазе", каже Павићевић на основу њеног истраживања.

Током црквеног празника задушнице, уочљив је далеко мањи број посетилаца и мање остављање хране него око гробних места, пише Павићевић у књизи.

Урне могу да се положе у породичне гробнице, касете розаријума и колумбаријума или да пепео покојника буде расут у Врту сећања на Новом гробљу у Београду.

Врт је ограђена и уређена парковска површина с ружичњаком где се расипа пепео кремираних посмртних остатака, при чему се имена и презимена преминулих и године смрти исписују на наменским меморијалним стубовима, објашњава Николић.

„Пепео се директно кроз цев сипа у земљу у Врту сећања да се не би расипао“, каже она.

Осим трошка расипања кремираних посмртних остатака у Врту сећања, у овом случају нема додатног плаћања трошкова за закуп и одржавање, додаје.

Од воденог крематоријума до ломаче

Шкотска је постала прва земља у Великој Британији где је кремација у води сада легална.

Процес назван алкална хидролиза нуди породицама још једну могуц́ност уместо сахрањивања или традиционалне кремације.

Тела се увијају у покривач од биоразградивог материјала као што су свила или вуна пре него што се смештају у комору под притиском са топлом водом и хемикалијама, што убрзава распадање.

Прашкасти остаци се врац́ају рођацима у урни.

Највећи проценат кремираних у свету је у Јапану.

Подаци британског Друштва за кремацију показују да се после Јапана, кремације процентуално највише обављају у Јужној Кореји, Данској, а високо на листи је и Словенија.

У Индији, рођаци носе умрлог на носилима до погребне ломаче, углавном у близини реке.

Традиционално, најстарији син пали погребну ломачу.

„Специфичност савремене ситуације у Британији представља кампања да се одобре отворене ломаче за припаднике хиндуизма.

„Модерна кремација за њих је светогрђе, јер се технологија не заснива на употреби ватре већ врелог ваздуха", каже Павићевић.

У Србији два крематоријума

Кремације у мањим срединама у Србији нису уобичајене, поготово што ни нема објеката за спаљивање тела.

„Скупо им је и најчешће одустану када схвате да морају да плате превоз покојника до крематоријума, а то није мала ставка“, каже Николић.

Крематоријум у Београду на гробљу Лешће почео је да ради 1981, а у Новом Саду 2005. године, кажу из Јавно-комуналног предузећа „Погребне услуге Београд“ за ББЦ на српском.

На Новом гробљу, Лешћу, гробљу Орловача и Земунском гробљу у Београду постоје засебне капеле где се организују испраћаји покојника за кремацију.

„Претходних десетак година у Београду се није мењала заинтересованост за кремацију, годишње се обави између 2.600 и 2.800, што је неких 20 одсто у односу на класичне сахране“, кажу из ЈКП „Погребне услуге Београд“.

Ми смо баки испунили жељу.

Кремирана је и урну смо положили поред њеног сина.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk