Пас је постао човеков најбољи пријатељ много раније него што се мислило: научници

Део виличне кости који је пронађен дубоко под земљом у пећини у Сомерсету у Енглеској променио је причу о томе када и како је пас постао наш најбољи пријатељ.

Анализа ДНК показује да је вилична кост припадала једном од најранијих познатих припитомљених паса и да су људи живели у блиској вези са њима у Британији пре 15.000 година, хиљадама година пре него што су домаће животиње припитомљене и пре него што су мачке почеле да улазе у наше домове.

Ово откриће помера уназад време када су се први пси развили од њихових предака вукова за око 5.000 година.

Такође указује да је пријатељство између првих паса и људи из каменог доба постојало скоро од самог почетка, каже др Вилијам Марш из Природњачког музеја у Лондону.

„То показује да су већ пре 15.000 година пси и људи имали изузетно близак и снажан однос, и ова мала вилична кост која наизглед делује безначајно, помогла је да се разоткрије читава прича о томе како је то партнерство почело".

Први пси били су потомци сивих вукова који су се задржавали у близини људских логора на крају леденог доба, хранећи се остацима хране и постепено се припитомљавајући.

Временом су људи почели да користе ове животиње за помоћ у лову, чување и праћење трага, претварајући ове дивље предаторе у радне партнере.

После стотина генерација које је узгајао човек, развили су се пси који су имали краће њушке и мање зубе, и њихов распон величина је био изузетно велики - од малих паса до крупних чувара.

Марш је до открића дошао случајно током истраживања за његов докторат.

Вилична кост је пронађена у ископинама из 1920-их из Гофове пећине у кланцу Чедару у Сомерсету у Енглеској, данас познатом по чувеном истоименом сиру.

Кост је деценијама била скривена у фиоци у музеју јер се сматрало да је реч о неважном узорку.

Међутим, млади истраживач наишао је на мање познат научни рад објављен десет година раније, који је указивао на могућност да је кост припадала псу.

Марш је обавио генетску анализу виличне кости и био је изненађен и одушевљен сазнањем да она заиста потиче од пса, што представља први недвосмислени доказ да су пси постојали хиљадама година раније него што је то раније било потврђено.

Ипак, Марш је био сумњичав према резултатима, па је обавестио његовог пријатеља и научног сарадника др Лачија Скарсбрука са Универзитета у Оксфорду и Универзитета Лудвига Максимилијана у Минхену, који открива додатне појединости.

„Вилијам ми каже: 'Пронашао сам пса из раног каменог доба', а ја му одговарам: 'Ниси, сви до сада пронађени примерци били су вукови'.

„Међутим, он је био потпуно сигуран у то.

„Затим нам је показао резултате, и помислили смо: '(Боже), овај човек је можда заиста пронашао пса из тако давног периода у прошлости'".

Скарсбрук је користио прилично живописнији језик од оног који можемо да објавимо, јер је знао колико би ово велико откриће његовог колеге могло да буде значајно.

Када је поуздано утврђено да је вилична кост из Гофове пећине припадала псу, њен генетски запис могао је да се користи за поређење са узорцима сличне старости из западне Европе и централне Анадолије у данашњој Турској.

Испоставило се да су сви били пси.

„Годинама покушавамо да протумачимо древне узорке чији ДНК је између вукова и паса", каже Скарсбрук.

„Све је било у својеврсној сивој зони, јер једноставно нисмо могли да утврдимо где је почетак паса.

„А онда се појавила ова мала вилична кост, која је постала кључ за препознавање других древних паса широм Европе који су нам све време били пред очима", рекао је за ББЦ.

А прича, објављена у научном часопису Природи (Nature), постаје још занимљивија захваљујући додатним генетским и хемијским анализама.

Др Селина Брејс из Природњачког музеја у Лондону каже да су анализе показале не само да су пси били генетски слични, што значи да су њихови преци путовали Европом заједно са њиховим људским госпорадима, већ и да су јели исту храну као и њихови власници.

„На основу њихове исхране знамо да су у Турској јели рибу и да су се у Гофовој пећини хранили месом и биљкама, исто као и људи.

„Дакле, то указује на изузетно близак однос људи и паса.

„И зар то није запањујуће?

„Пре 15.000 година видимо тај ниво повезаности који постоји и данас.

„То је заиста дуготрајан однос".

Постоје и археолошки докази о малим животињама налик псима из пећина касног леденог доба у Немачкој, Италији и Швајцарској, које изгледају као пси и које су у неким случајевима биле сахрањиване заједно са људима, што указује на близак однос у отприлике истом историјском периоду.

Међутим, ово ново истраживање је прво које користи детаљну ДНК анализу како би се недвосмислено показало да је животиња из Гофове пећине заиста била пас, као и да је припадала веома раној популацији паса која се већ била проширила по већем делу западне Европе и Азије.

Друга студија, такође објављена у часопису Природи, показује да кућни љубимци који данас леже на нашим софама потичу од једне исте древне популације паса, која се већ до краја леденог доба проширила по већем дела северне хемисфере.

Др Андерс Бергстрем са Универзитета Источне Англије у Енглеској и Института Френсис Крика у Лондону, и његове колеге дошли су до овог открића анализом ДНК више од 200 остатака паса и вукова из пећина и са археолошких налазишта широм Европе и Блиског истока - од Швајцарске и Шведске до Турске и Јерменије.

Када су анализирали ДНК, открили су да су неки од најранијих европских паса - нешто млађи од налаза из Гофове пећине - очигледно иста врста паса као и они у Сибиру, источној Азији и другим регионима, и да сви потичу од заједничког претка, а не од засебне европске врсте која је припитомљена и која је касније нестала.

„Где год да су пси првобитно припитомљени, већ су стигли у Европу најмање пре 14.000 година и значајно су допринели популацији паса какву данас познајемо", каже Бергстрем.

Ранија истраживања научника у лабораторији Института Крика за истраживање древног ДНК указивала су да су се први пси можда појавили негде у Азији.

Бергстремов колега, др Понтус Скоглунд, сада анализира ДНК древних вукова из целог света да би прецизније одредио тај историјски тренутак.

Научници сматрају да није реч о једном припитомљеном вуку, већ о дугом и постепеном процесу у којем су се поједини вукови прилагођавали животу у близини људских логора и временом еволуирали у псе.

„То је био изузетан догађај, зар не?

„Неко је одлучио да успостави везу са овим опасним предатором", рекао је доктор Скоглунд за ББЦ.

„Ако успемо да утврдимо где и када је дошло до првог припитомљавања, сазнаћемо и која људска заједница је у то била укључена, као и археолошке и еколошке околности које су то омогућиле".

Ова открића одушевила су Кјару Фарел, директорку одељења за културу и наслеђе у Краљевском кинолошком клубу.

„Као љубитељка паса, мислим да сваки власник зна онај осећај када вам се чини да вам се пас обраћа.

„А то је однос који се развијао током веома дугог периода и јединствен је – постоји само између пса и човека".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk